Otadžbina

336

ДАША ЂОНПЋ

— Хајд, хајд, прогледај са свим, рече мирно и чисто доброћудно. Даша «прогледи м , ђипи из кревета. — Добро јутро, рече и пољуби оца у руку. — Нека је, нека, настави мајстор-Ћира. Но, деране, сад ме чуј и добро да зарежеш за уши, што ти кажем! Чуо сам, да су те истерали из гимназије; право су ималп; чудим се што су те и тако дуго трпели. Да си се тео удавити из частољубија, то кажи другом а мени не. Ти и удавити се ! Само сам мислио, да ћеш паметније удесити ствар и мене заиста заплашпти. Но што му драго, твоје си добио. Још си и сад шарен, како се комарци частили тобом. Јучерашњим даном свршио си.науке, и ниже и више; од данас почиње занат. Чим вруштукујеш, хајд у веркштот па шило у шаке. Немам ја новаца. да храним вуцибатине и битанге. Глиша ће ти показати што треба, а оно друго ћу већ ја разумеш ли ме? — Разумем, могао је једва Даша искашљати. Било му је, као да се заиста дави; неки гомбоци засели му у грло те му једва дадоше и дисати. — Теби је осамнаеста година, здрав си, јак си к'о мазгов, још није доцкан, да научиш шустерлук. Тим занатом сам подигао кућу, њиме храним себе и своје, па и тебе, спадала. Али — и то запамти! — ако се не поправиш, дижем руке и ниси ми више син. А сад се обуци — ено ти хаљине, вруштукуј па у веркштот. Тамо ћеш добити кецељу и већ оно што треба. Још нешто. Немој мислити, да си нешто бољи од шегрта Боже! Он зна више од тебе; с њиме ћеш од сад и спавати. Мајстор-Ћира оде из собе а Даша остаде сам. Неко време није се ни макао, од таквог утиска беху очеве речи на њега. 0, добро је он знао, да му се отац не шали, а овом приликом понајмање. Тек у неко доба дође к себи. Тежак уздисај наговести живот у њему. Дакле с Богом слатко ђаковање! С Богом досадашње животарење и левентовање! С Богом и ви, књиге! Он је од