Otadžbina

ДАША ЂОНИЋ

343

Сутра дан био је Даша већ обучен, бпо је ћесарев војник. III Прођоше две године; Даша је за то време баш напредовао, постао је каплар. Али није ишло све тако глатко, особито у почетку. Силне мушице и бубице, које су се врзле по Дашиној глави, морадоше најпре угинути, или наси.шо или природном смрћу, док им се госаније како тако стишао и сталожио. Но ипак их је остало још доста, да по којп пут избију на површину и да потамне оне две беле звезде, које су тако поносито трептале на Дашиној јаци. Та дуго је трајало , док је дошао и до једне звезде, тог првог наговештаја лепше будућности иодофицирске. А и кад је дошао до ње, није прошло недељу дана, а она нестаде са ружичастог хоризонта, т. ј. са Дашине јаке ружичасте боје. боје шесте, новосадске регименте. А опет беху само «шале», „невине шале», које дођоше у сукоб са војничким назорима и иравилима. Наредник и капетан, исто као проФесори гимназиски. немадоше правог смисла за те Дашине «шале», и пошто они беху старији а и силнији морао је „шаљиичина" често да одува у буварп, да је «у служби". кад му се другови шетају, своје драге под капијом о љубави уверавају, или се у механи пуним чашама куцају. До душе за ово последње није Даша ни ^марио; у механе није ишао никад, не само за то, што није имао «ситна новца", већ што баш није марио за вино. А та ретка врлина беше, што је Даша после сваког «одувања» у буварп, или астрономског питања — нестајања оне звезде на брзо опет стекао капетанову милост. Наредппка је већ теже задовољио ; Даша од куће није добијао ни једне пребијене мангуре. А тај недостатак беше велики грех у наредниковим очима. Даши самом није ни требало новаца. Ванредне трошкове имао је само за дуван, пио није