Otadžbina

из самачког живота Памтим, како мени некад беше, Кад ми његоз одговор донеше Кад прочитах оне речи кобне, Речи кобне, горке, оштре, злобне! „Шта си ? Писар ! Ниси према мени ! Оиромах си — сиротом се жени !" Ох, ја нећу тако суров бити Ја ћу твоју молбу испунити. Ох, да знадеш какве сносих јаде, Кад.ти, Јелка, другом руку даде. Отац ти се богаташем звао, Па те, охол, богатом и дао. Он за себе лако нађе зета, Ал у мени оста јад и сета. Оста туга, да до гроба траје, Да никада више не престаје. Оставих те, па по свету зађох, Али срцу утехе не нађох. Наука ми сва утеха бсше Милине ме њезине занеше. II сад, јошге, у њојзи уживам, Кад ми дође да.сузе проливам.,.. Ал ја другом не дам сузе лити Рад сам сваком молбу нспунити. Свак ме с.ретним и честптим зове, Свак ме штује, свак ми брижно гове, Дошао сам до чина висока Ал је рана у срцу дубоча.... Свак ми шешир с уважењем скида Ал је нико не може да вида; Спастн је се никада не могу С њом ћу ићи на истину Богу. Вечито ћу своју судбу клети, Што те, тужан, не могох узеги ; Што са тебе не бпх века сретна, И што и ти постаде несретна Што те отац благом не усрећи, Већ на старост чекаш у несрећн. Ал не бој се, немој сузе лити Ја ћу теби жељу испунити. И ако си жалосна и сетна Нећеш бити до века несретна. Имаш децу — рећи ће ти хвала Смиљану си на науке дала, Те не оста назадна ни бедна Него поста наставница вредна. II сад има своје парче хлеба Још јој само лепо место треба,