Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

Па да мирно своју срећу чека ; Да у селу не тужи до века ; Да јој нико о злу не поради; Да јој нико злобом не досади; Да не буде простом свету крива Што данашњу слободу ужива. Немој, Јелка, горке сузе лити Одмах ћу ти ћерку преместити. Оно сам јој лепо место дао, У ком сам се с тобом упознао. Нек онамо српску децу уш, Где јм књигу некада изучи'; Нек онамо буде собом сретна, Где ти са мном бејаше несретна; Па, кад уз њу рекнеш збогом сети, Ти се, Јелка, и на мене сети. Као што се и ја тебе сетим, Кад год мишљу у прошлост полетим. Ја се никад оцем звати нећу Туђин ће ми запалити свећу, Кад на смрти склопим очи своје, Да свет носи пусто благо моје. Ох, ја никад нећу сретан бити Ал, бар, тебе могу усрећити. Празник иде.,.. свак се вес'о спрема; Оваки радост свом дому приирема; Свак се нада; сваки жудч, жели, Са евојима да се провесели, А ја само своје жеље штедим, Па, несретан, туђу срећу гледим,... Ја ћу празник суморпо провести Осамљен ћу за трпезу сести; Олужиће ме келнери н слуге Ал их нећу видети од туге.... А тебе ће. покрај твоје Смиље, Обузети родитељско миље. Ти, бар, можеш у њој сретна бити — Ја ћу теби молбу испунити Алп мени, у мојој самоћи, Ни Бог сами не може помоћи.

XXXVIII Меданхолик Чуднш ми се, моја сестро мила, Што, почесто, тужне песме пишем Не чуди ее,. . судба ме убила, Па, почесто, морам да уздишем.