Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

Куда год се по свету окренем, Ове ме сећа на пропале наде: Не могу се никад да осмепем За тугу ми само срде знаде А колико јада срце слама Толико је у њему песама. Ил се сетим на детињске дане, У којим сам некад био сретан; Ил на своје драге разуздане, Са којих сам тужан и несретан; Ил' погледо на младићске жеље. Којих сам се одрекао давно; Ил поглед'о сретне родитеље Ја узданем на само ил јавно А кол'ко ми јада срце слама Толико је у њему иесама. Тек, кад до1)у смртни часи мојп, Иа < е свега мораднем одрећи; Тек, кад видим, да смрт спремна стоЈ1 Да ми каже, кад ћу у гроб лећи, Па престанем свету да се дивим; Тек, кад срце иресгане да пуца, Што у сретном свету тужно живим И песми ће издах да откуца. Док је јада, који срце слама, Дотле мора бити и песама.

XXXIX Материна жртва Ох, животе, несретни и худи, Где су моје замисли и жуди ? Где су, где су моји снови мили ? У неврат су давно одлетили! Век ироведох у сетп н јаду Мануо сам осмехе и наду; Остао сам као листак свео; Остао сам тужан невесео. Многој сласти морах збогом рећи; Многих жеља морах се одрећи. Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати. Кад сам био у скамији ђаком; Кад се, чио, називах дечаком, И ја бејах пун несташних жеља, Бејах жељан игре и весеља, Ал се нисам поиграти смео Морах бити сетан, невесео.