Otadžbina

113 САМАЧКОГ Ж11ВОТА

Чим се винем, да пркосим сети, Одмах мати у бризи долети, Па ме зове, да код куће седим, Да пред њоме све у књигу гледим. Не могох се никад сретним звати Требало је матер нослушати. Опростих се од детињских жуди, Нове жеље испунише груди Нове жеље ал и нови боли. Бејах први на Великој Школи Бејах први, кад се пос'о ради, Ал иоследњи, кад се живот слади, Све ми друштво пироваше ноћу, А ја сносих покој и самоћу. Годих мајди са потајним болом Да ме не би свет назвао „лолом«. Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати. Сврших школу, па ми ора дође, Да ми срце за жељама пође: Хтедох, да се винем белим светом, Да полетим ужељеним летом; Жељах, да се узвисим и дигнем; Жељах својс снове да постигнем. II сунце ми лепе среће грану Држава ме шиљаше на страну, Ал ми мати стаде сузе лити Те је нисам мог'о оставити. Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати. Дође доба да се бујан жеиим : Дође доба да живот променим II љубав ми, на своме уранку, Замилова једну сиротанку. Беше красна, својтљива и мила Дража ми је од очију била. Ал ми мати не хте за њу чути Те морадох без ње останути. Остах тужан у јаду без лека Остах тужан нежењен до века, Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати. И сад живим к'о тица на грани Пребијам се сетан по кавани. Нити имам огњишта ни дома Потуцам се к'о убог сирома'. Заман благо на штедњу опремам —