Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

Кад нпкога украј срца немам; Кад за добро никад нисам знао; Кад сам своје жеље покопао; Кад се морах одрећи милина Књига ми је још сладост једина. Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати Целом свету вес'о божић иде Весели се и божјаци виде; Свак радостан хита, ради, спрема, Да му кућа оскудице нема; Сви очеви печенице носе, Да се деца диче и поносе; А ја самац, као какав сужан, Божји празник дочекујем тужан. Судбу кунем. чезнем и јадујем Немам с киме да се обрадујем. Не могох се никад сретним звати Требало је матер послушати. Мајко моја, душа ти проклета Што сам тужан сред весела света! Кад ти не би моја срећа мила За што си ме на свет и родила? Што да познам сласти и мплине, Па да живим пун вочне горчпнс? Сад ме гледаш, па све сузе рониш Хоћеш, да ме на женидбу склониш! Заман мајко, заман пусте жеље Минуло је доба за весеље! Некада се могох сретним звати Ал ја хтедох тебе послушатп !

Х1 ј Стари момак

Шта би хтела, душо мила,

Дигни руке с врата мога!

Што примичеш уста своја ? Мани ме се, лепо дете,

Окани се, злато мило, И онако — срце моје

Јер су горка уста моја! Тужно гледа поглед на те Нисам за те.

Тек што није искочило! С тугом бацам поглед на те Нисам з» те.

Не гледај ме тако мило —

Што те, велиш, не бих уз'о,

И онако јадим јаде! Није мени до ђаволства,

Да те љубим и усрећим?.... Ох, та, за то, што те волим

Ни до тебе тако младе. Тужно гледе очи на те Нисам за те.

С уздахом ја гледам на те Нисам за те.

Нећу да те унесрећим.