Otadžbina

113 сама.чког жнзота

А ја, док бејах несташна и млада, Никуд ми мати не даде изаћи, И, најзад, мину моја лепа нада Прилика за ме не може се наћн. Докле се друге виђаху међ' светом, Те им се свуда сазнаваху дражи, Дотле ја свенух у постиду клетом Те ме већ више нико и не тражи. Судба ми је немила Чисто бих се убила. Некад ми лице беше врло дивно, А сад је бледо, ружно, смежурано, Изгледам бедно, јадно, жалостивно Већ сам к'о неко рухо похабано. Узаман дражи и леиоту желим; Узаман косу у тајности враним ; Заман се правим; узаман се белим Већ се не могу од бора да браним. И ово рухо, што на себи носим , Не стоји више, к'о што некад стоја, Ни тбим се више срде не поноси Давно је прошла сва милина моја, Судба ми је немила Чисто бих се убила. Кад сад тужна где у друштво ступпм, Нико се више не окреће на ме; Нико ми сетној неће да приступи Нит се ко брине нити мари за ме. Кад коло игра, све весело кличе С-ваки се радо међ' девојне хвата, Ал за ме. .. за ме.... никог се не тиче —■ Зло још да немам рођенога брата! Приспеле млађе и све њима лети — Свак воли цветак пз пролетњих дана А мене неће нико да се сетн Остаћу, јадна, вечно неудана. Судба ми је немила Чисто бих се убила.

БХШ У д а в а ч а

Умори ме дуга чежња.

Да његовој старој мајци, Као уз реч, напомене....

Подлегла сам некој сети Та, да ми је да бар дознам:

Не знам, шта ће стара рећн Да ли ће ме снахом зватп.

Да ли ће ме најзад хтети. Отишла је кума Наста

Али то ће мени одмах Моје карте показати.

— Она здраво воли мене —