Otadžbina

56

МОЈЕ МИНИСРТОВ&ЊЕ

— Да. То смо још прекјуче потписали. — Али Пожешка штација отвара линију како за Ивањицу тако и за Ужице. Кад Пожега не би обдржавала непрекидну службу, онда се посао не би могао брзо и поуздано свршаватп. — Наредите непрекидну службу и за Пожегу! — Ја сам то већ урадио. Молим да ми одобрите поступак. Депешу ћу вам донети после подне на потпис! — Одобравам. Известите и г. председника Министарства о овој наредби. — Учинио сам г. Министре! Вадава! Нпшта над војнички дресираним чиновником! Чим изађе г. Јовановић унесе Марко неколико писама, и једну депешу. Ваљда нису опет саме честитке ? Депеша јегласила «Са Златибора честита Тоша". Који Тоша? Једва се сетих да је то онај, коме сам пред бугарски рат обећао поставити га за ректора Богословије, ако кадгод постанем Министар. Шта ћу сад, кукавац сињи, ако ме буде терао да испуним обећање ? Једно писмо беше од једног пријатеља из Будапеште, мађарског племпћа. У њему овакав пасаж: „Ја честитам омладини Србпје. Дао би Бог да останете дуго на томе месту, те да спремите једну генерацију зрелу за слободу, јер ја само у томе видим гарантију за опстанак Србије«. Сиромах ! Он мисли да и у Србији као у Мађарској једна влада има по десетак го/.ина на расположен.у да изврши свој програм!... Друго беше од једног пријатеља из Чачка. Из њега да наведем само ово неколико врста: «Брзојав о вашем постављењу з.а Министра, дејствовао је као гром из ведра неба на — поплашене овце. Само сам му се ја обрадовао, јер вас знам из санитета. Допустите да вам обратим пажњу на рђаве школске зграде у овом округу. И сам Чачак има основну школу, која би се пре могла на-