Otadžbina

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

57

звати јазбина. Подизање школа иде тешко у овоме крају, не само с тога што општине немају довољно пара, него и за то што су поцепане у себи, без енергије, без разумевања оног великог задатка, што га имају хигијенски добре школе за будућност једног народа. Док сама држава не узме у своје руке зидање свију школа, или док не би погодила са каквим великим предузимачким друштвом да оно сазида колико треба школа на отилату дотле неће у Србији бити школа каквих треба. А међутим шпрење јектике напредује и слободно се може рећи, да је 25°/ 0 овамошњег становништва туберкулозно. По селима је још горе. Ко је видео оне голе ђачиће, како са комадом проје у руци гацају по блату, к.о је за њима ушао у оне јазбине што се зову сеоске школе, тај ће се са дубоким уздахом сећати своје младости и са страхом помишљати на будућност српског народа. Ту не вреди ништа «питати народ», на тај се начин неће доћи ни до чега. Ту треба енергично радити. не питајући никога. Осем школа наш народни подмладак тамане и они луди постови. Ако можете истргните бар нејач до 15 година испод те калуђерске средњевековне хигијенске тираније То би се могло постићи у споразуму с Архијерејским сабором, јер кад има свештеника, који траже да се поповп могу по други пут женити. ваља да ће се наћи и какав српски Јан Хус. да реФормише постове у једном народу, који се и онако рђаво храни.» Е мОј пријатељу За школе зар ћу нешто и моћи урадити, ако ми србијански политички вулкан остави доволино времена — али за постове слабо Бога ми. (П ;обао сам ја то озбиљно још као начелник санитета па не иде)... Треће писмо беше од једног учитеља из II. Он се јако обрадовао, чим је «кроз народ ирозујао глас-о доласку Вашем на просветну управу», а обрадовао се,јер је он ђаком у мене послуживао, па се нада да ћу га ја сада преместити на боље место.