Otadžbina

књ0жевнп прег.1ед

633

нити је језик међ Србима учио, него све његово знање о језику прибавио главно у Бечу, од л.уди, који живе Србе не познаваше и из књнга, ко.јо нису писали Срби. — Даничић се већ био испео на велику виснну као филолог , а јога није видео ни једног Србина из из Немаљићсае дрнсазе, није видео ни једно место, ни град, нн село у оној земљи, у којој почиње н куда се ширила историја Српског народа. — Изучив аровинцијални језик северних покрајина српских (и то из речиика Вуковог, који је само северну Србију обухватио) и ипучив га на основу нпуке, коју су но том провинцијалном језику извели Несрби, он јз јадан замишљао, да се*тај језик, који је он изучио, говори и на Косову, н у Скопљу и у Прилипу; а језик који се налази у повељама Српским којим су дакле говорили Немања, и Душан и Марко — да је то тек стари језик, који се данас нпгде не говопи, ну од кога је можда постао овај, који он зна,,.. И филолози српски, узев овај језик сееерних Срба за књижевни, огласише га као арави сриски, а језпк јужних Срба, оннх дакле Срба, који имаше ону историју, коју сви за своју држе, толико из вида из.губише, да се на хармонију Српске Филологије уз брата свога ни појављивао није.... И тек 1878, кад је на јавност изишао уговор Сан-СтеФапски, и кад иаши филолози видеше, да је тамо у бугарску народпост урачуната и сва јужна Србија, — тек тада они у свом великом чуду по !)Оше, да из ближе свој народ виде." На првом месту дакле, за наше погпбије ногрешка је наша сопствена. И ми тога треба да будемо свесни , јер признати озбиљпо сопствену погрешку, значи за ноловину је поправити. Са свим је друго питање, у које се ми овде не можемо упуштати : За Н1то руско добротворно друштво, одн. његови учевни чланови нису и сами водили већег рачуна о народносним односима на Балканском полуострву, кад су већ натпли за нужно да поменуте етнограФске карте издају ? С радошћу се може констатовати Факат, да последњих година бар у том погледу иде мало на боље. Озбиљни филолози и етнограФИ баве се изучавањем македонског живља, сравњујући га с српским с једне а с бугарским с друге стране. А њиме се бави не само наша, бугарска и грчка, но у велико и целокупна европска штампа. Зан имљипо је и од велике важности то , што готово саи научари тврде, да је македонски живал, састављен из разних славенских племена, и да се та разлпчност још и даље примећује како на тамошњем језику тако п па другим оссбинама, које народност једну карактеришу, То у осталом није тешко објаснити, кад се на ум узме, да данашња Македонпја није никад за дуго времена била потчињена једној и истој државп. те да би се њен жнваљ у нзвесном