Otadžbina

СА ЈАВОРА

63

тмлерије са својим принадлежностима, штабови, коњица, санитет и пешадија. Ноћна помрчина, киша и магла, и иначе блатав пут, још више погоршаваху. При гом пут је тако узак био, да се кола нису могла обићи, нити мимоићи. Но како беше већина коморе, штабова и санитета у првом реду измакла, 10 се сад гушила артилерија, коњица и пешадија. Кад једна кола застану, или што се заглибила у блато, или што им је пукао завораљ или штранга итд., сва колона озад морала је застати и чекати, док се предњи крену, па онда да продужи. Пешаци су по негде и обилазкли, као шго рекосмо ; али то само веругајућп се с горње стране или чеиутајући с доње стране, и то све један за другим. Коњаници уграбе по гдегде место и обиђу ко.]а, па се опет уреде путем. Кад стигосмо највећу гомилу код Радоњина гроба, где беше капетан Срб са тешким топови.ма, одјахасмо с. коња. те се провлачисмо поред кола, тобож помажући по нешто ; возисмо се на колима помало ; слушасмо шта се војници разговараху. Овако застајкивајући кретасмо се и милијасмо низ планину. ЈВојници се суљаху, падаху и блатаваху око пута, кола и коњаницп никуд мрднути с пута нису могли ; но опет другог застоја не бијаше. Ншомена,. Војници разговараху скоро непрестано о данашњој борби ; како је јунаштво тај и тај учинио, «вала и јест јунак» причаше : «како је четовођа Марко из Сокца убио три заставника турска на Вучјој пољани, па потрчао да четвртога посијече и зграби заставу, њега тад Турци убију, а синовац му потрчи да му сабљу скине, те и он погине». Неки говораху : «навали сила брате, напас, има их ка на гори лисга". У овој мешавини и помрчини нико никога не могаше познати сем по гласу. И при свој тешкоћи чињаше се да ником не беше тешко ићи —. Само мучно беше слушати рањенике, који се ношаху на коњима и колима, како из дубине јече и учу.