Otadžbina

ЗАР ТО лудило

Енрико. Пусти ме, Гонзало!. Оад ти је боље.. . не требаш ме више!, Гонзало. Требаш ми. Сад сам мирнији.... Ноћ је пријатна и ветрић.,.. ветрић је тако мио, кад нам чело горе ,.. Говоре људи, да је ваздух насељен утварама, што нас љубе понекад њиховим влажним и нежним уснама.... Вкдиш, теби сад требају ова миловања вечерњег поветарца, више но мени. Јер кад ме срете и руку ми даде, осетих, да ти је рука као усијана.... А кад овамо пођосмо, нисам се ја на тебе ослањао, него ти на мене !. Веруј ми, то је истина права ! Ја сам поштен човек и нисам кадар да варам таког пријатеља, као што си ми ти ! Ја никад не лажем!. Болесник си ти, а не ја ! Енрико. Истина је, па баш с тога, пусти ме, да идем! Гонзало. То не допуштам. (Зграби га) Зашто да идеш? Зашто да тражиш другог лекара, да те лечи, кад имамо ту једног при руци.... Нарочито, кад сва ова госпола, сви ови пријатељи, што ми пуне кућу, знаду на чему су. Сад те не пуштам никако ! Они су мене досад жалили, али сад треба да се разувере, па да тебе жале, а не мене!. Енрико, Гонзало! Гонзало. Тебе, да ! При томе остајем ! Тебе, а не мене! Ко си ти?. А, шта мислиш, ко си ти? Човек који улива сажаљења. Енрико. Онда не мучи ме више, кад ме тако жалиш !. Гонзало. Али је тако пријатно мучити пријатеља! Енрико. Преклињем те, пусти ме ! Гонзало. Не ! како да те пустим у таквом стању ? Зар не видиш, да си болан преболан, драги мој Енрико!. А твоју болест !. О, познајем је, случајно је дознадох. (удари га у груди) Болест твоја је ту! Енрико. Шта кажеш ? Гонзало. Кажем, да је ту унутра.... Кад долажасмо, осетих, како ти срце бије, па још како бије ! Никад не бих рекао, да срце може тако да луна!. Али да.... сећам се.... знаш ли, чега се сећам?. Оног дана ... не, оиевечери!. бејасмо деца и купасмо се заједно у нашој сеоској реци.... Тебе, који увек бејаше слабуњав и грчавичав, бејаше вода однела до вртаче.. . и у мало, што се не удави, да нисам похитао и извео те пливајући на поље. Ала бејах жесток пливач!.... Како си се био припио уз моје тело!.... Бејасмо голи, а твоје месо додириваше моју снагу и ја осетих оне вечери то исто, што н ове вечери, како твоје срце неуморно лупаше пун! пун! пун !. Ах, алп је дивно срце, које уме да каже: ево ме, ту сам!.