Otadžbina

ЗАР ТО — ЛУДИ.10

Енрико. Ћути, Гонзало, ћути ! Не помињи то! Не буди успомене !. О, усиомене убијају-! (пада на. софу). Гонзало. Јадни Енрико, како се живо сећа нашег детињства !. Ја нећу да се мучиш!. Ти си увек био тако слаб, а ја нааротив тако снажан !. И данас се осећам снажнији но икад! Кога ли ћу то ухватити својим рукама '?. Хтео бих да те загрлим, али бојим се, да те не удавим !. Па ни Анђелу нећу да обгрлпм, јер је слаба, нежња као цвет.... а цвет који бих ја ухватио.... сломио би се.... а лишће ветар носи!. Као ону гранчицу!. Са свим као ону гранчицу!. Сећаш ли се оне гранчице, што сам купио Анђели на нашем путу?. Ја не знам, да ли сам то сањао у врућици своје болести, али то стоји, да сам се сурвао у црно ждрело, држећи у руци гранчицу.... и да се на гранчици ломило лишће и лспршало око мене, пратећи ме у мом паду.... Тако бива кад човечије те.10 пада у јаз, а његова очарања претварају се у листиће од ружа, од камелија и љубичица и у зелено лишће, док се његово модро и очајно место спушта све силнијом брзином. Јеси ли икад видео тако што? Мора, да си видео! Кад си се оно наслонио на прозорче, знаш?. Да, ти си чуо, кад цикнух; видео си моје тело где јурп у бездан!. Да, па си још при излазу згазио лишће, што се превргало по земљи !. Енрико. О, мене бедника!. Да, све то видех, и још већих несрећа био сам сведок! Гонзало. Као да има Бог зна шта да се види на овом свету!. Оно јсст.... има доста.... само треба ставити се у извесно одстојање. Они који посматрају.... чините им места !, А они који су посматрани.... пустите их иреко!. Знаш, као они, што смо мало час, срели на улицн. Они нас посматраху.... а ми, ми бејасмо посматрани ! Али кад би све 611.10 помешано, не би се ништа могло посматрати. С тога је нужно, да влада ред; јер би иначе наотупша васионска узбуна и метеж. Кад би се оптуженици дружили са судијама; осуђеници мешали међу светином, која јури да види њихову срамоту и ирисуствује њиховом вешању; кад би најзад друштво примало у своју средину, онај бешчастни, луиешки измет, који он избацује; кад би кле^отници ишлл под руку са жртвама опорочења; кад би сатанске чете летеле са коровима анђела, ми би се онда вратили у првобитни хаос, у ком иђаху упоредно, добро и зло, дроњци сенке, са зрачним снопом светлости и видели би, кроз све векове, где крвави џелат иде раме уз раме са вечитим превратом, гађајући у груди племенитог мученика ! Енрико. Гонзало, збогом ! Гонзало. Што се тако журиш да ме се онростиш?. Јеси неблагодаран! А јесам ли се ја раздвајао од Енрика, кад бејасмо