Otadžbina

алр то ■— лудило

уз душник, а прамени те косе замотавају ми грло, и ја не могу да их раскинем (зграби га). То је, да очајавам, да полудим ! Енрико. Гонзало, смилуј се, смилуј се на ме!. Гонзало. Шта је тс>? Ти си блед и обамиреш! Не, ја нећу, да умреш! Идем одмах по лекара и он ће доћи и видећеш.... он ће нас излечпти и повратити нам радост и весеље. Енрико. Да, али иди одмах по њега! Гонзало. Ићи ћу, не бој се, ићи ћу ! (Устеже се) Ах, али ти ћеш ми умаћи! 0, ти хоћеш да бегаш! Не, то не иде тако лако! Варага се, ако мислиш, да се тптраш са мном!. (Иде на десно) Анђело! Анђело, оди овамо брзо! Енрико. Гонзало! Гонзало. Да се ниси макао! Анђело! А, ево је једном! IV СЦЕНА Пређашњи и Анђела Анђела. Чух твој глас. (Држи се да не падне) Он је то био! Гонзало. Да, ходи. Овај хоће да бега. Пази на њега. Не пуштај га, ма га морала везати.... само да из ове куће не изађе. Анђела. Али куда ћеш ти? Гонзало. Он већ зна.... ја се не сећам. Зар зна човек куд иде?! Ни он, ни тн, ни ја!. Али треба да идем...- да идем.... увек да ндем, и с тога одлазим! (излази) V СЦЕНА Ангђела, Енрико, за тим Ашелмо. Енрико. Хоћете ли да бегам из ове куће, или претпостављате, да останем док се Анзелмо не врати?. Ја то питам,... јер ми је претио смрћу. Анђела. Изиђите!. Енрико. Послушаћу вас.... ах, доцкан је!. дон Анзелмо!. Анзелмо. (улази на дно) Мој Гонзало, мој син!. Шта урадисте од мог сина! Где је?. Говорите брзо! Анђеиа. Не бојте се за њега, унутра је. Енрико. И пријатељи га чувају. Анзелмо. А његова жена напушта га његовим пријптељима (Показујући на Енрикај Срећом, те није п овај међ њима!. Добро је, што се бар невере и издајници повукоше овде, да их ја могох изненадити и затворити (загвара врата), па да одавде ие изађу, док мој гњев не измнсли за њих какву освету, или ми Бог л лије какву казну!