Otadžbina

ЗАР ТО — ЛУДИЛО

Анђела. То и ја желим, оче, освету или казну ! Енрико. Нека буде што већ мора бити; само брзо дон Анзелмо! Анзелмо. Доћи ће брже, но што и мислите, господине мој!. За свако вероломство има судија. Не узмогн« ли то бити Гонзало, бићу ја! Енрико. Пристајем. Анаелмо. Хтео бих да видим, да не прпстајетеАли сад пустите ме, да оданем. Око слепих очију осећам неки бол, као да их сврдлом буше, у ушима чујем лом страшног суда> а глава ми је тако ровита!. Божемој, пакаконеби!. Где да нађем толико снаге, за тако горке болове!. Ишао сам по целом Мадриду за литијом, која носаше срамоту мога сина!. Није било нужно, да питам, којим је шором прошао мој Гонзало!. Не, господине, није било нужно, јер се тај скандал разлегаше свуда!. Где пролажах, прекидаше се на једанпут разговор.... Познаници ме поздрављаху с изразом саучешћа на лицу, а пријатељи. не усуђиваху се, да застану, већ пролажаху брзо поред мене, не знајући шта да ми кажу..., Сретах гомиле доколника, који при мом пролазу шаптаху: „то му је отац» Безобразници неки, имадоше дрскости да ме зауставе, да се упусте са мном у дугачак разговор, не би л' што од мене докучили!. Радозналост, безобразлук, сажаљење, саучешће, све брежуљке срама морадох због вас прећи, да стигнем у свој дом, па да ту видим, своју зеницу, своје драго дете, разапето на крст лудила!. Анђела. Немате право, дон Анзелмо, видећете, да немате ираво ! Анзелмо. А зашто да будем праведан ? Је ли Гонзалу учињена правда? Васгштах га, да буде веран и одан, па шта је имао од тога ? Доживео је то, да га ниткови и невере осрамоте мислећи зар: в овом веселнику улио је његов ћаћа таке плесниве назоре о правичности,, и пустио га у свет с таком густом копреном на очима, да је таман добро дошао за играчку бесавесних хуља". 0, признајем, да сам згрешио, и зато морам сам да исправим погрешку. Анђела. Чекамо ваше наредбе. Енрико- Да, чекамо их. Анзелмо. Ја сам тако збуњен, да ми сад не пада ништа на памет. Зар ви мислите, да бисте тако дуго морали чекати, да сам се већ одлучио?. Не могу ништа да нађем !. Ах, жалосна старачка главо, ни у часовима, где се о твојој части ради, ие можеш, да нађеш јасне, брзе и мушче одлуке! Анђела. Ја ћу вам помоћи! Анзелмо- Не треба ми твоје ломоћи !. Више од једног излаза нема. Сад ми се расветљује ум!. Пре свега морам настати, да ми