Otadžbina

ЗАР ТО ЛУДИЛО

89

син оздрави, па онда нек освети своју част. Не, то не! То нисам хтео!. Зар сам полудео да то допустим/. Зар прво да оздрави, па онда, да се свети!. Не, ја ћу се осветити, па ггосле нек он оздрави!, Енрино. Боље је тако! 0, само с Гонзалом не! Анзелмо. Наравно, да вам се тако боље свиди 1. 0, разумем вас, ви мислите, да је лакше изићи на крај са погуреним старцем,. него са тако страховитим противникои, као што је мој син !. Енрико. Дон Анзелмо !. Ах, све то заслужујем!. Говорите даље. Анзелмо. Да, све заслужујете, и све ће вас снаћи! Али немојте се много уздати у немоћ једног старца, ни у тромост његове руке, ни у његове мутне очи, јер кад у срцу узбукти плам, који у једном тренутку прождире животну снагу за много година, онда, господине мој, из очију скачу муње, кроз дамаре завитла вихор сНаге, и неодољивом силом заошијава десницу, која се маши за мач. да опере своју част!, Енрико. Знам то! Анђела. Оче! Анзелмо. Па онда, шта мари, ако и са свпм сустанем. Енрико. Неће до тога доћи. Анзелмо. Да, господине, доћи ће! Јер да неће, зашто би вам ту толико говорио? Издајници лажу, и ја нисам то!. Шта јс нужпо, да се увреда освети?. Да има увреде, а она је ту!. 0 тогг треба сад само одредити место и време. Два мача и два човека довољни су. Остало што рокох, излишпо је, али ја то рекох, јер сам стар, те морадох речима распалити гњев свог срца, да буде јаче од вашег; јер кад год спомињем име сина свог, узмути мц се крв, а кад се сетим вашег питковлука, распаљујем се више, па кад још помислим на срамоту и несрећу, у коју бацисте моју породицу, срне ми у недрима бесни!. Као што је она локомотива, која је одвукла неверну жену п пријатеља издајпика, док се Гоизало сурваваше у понор, заустављала своју брзину, да нагомила парну снагу, пре по што се стала пењати уз брдо, тако и ја скупљам крваву пару.... Ми смо старци лукави, али неумптни !. А., тако мп живог Бога, сад осећам довољно снаге да вас убијем!.. Изиђимо! Анђела. Зар пре но што сазнаш истину, оче мој ? Анзелмо. А зар је не знам? Енрико. Не знате је, дон Анзелмо, и чујте је, јер сам уверен, да ће вам она улити више снаге, но што је потребно. Анзелмо. То је губитак времена. Анђела. Није, оче мој, и допустите ми, да вас тако нгзовем ! Анзелмс. Овако ме зове Гонзало!. Имаш ли права, да ме и ги тако називаш ?