Pastir

167

II.

Права срећа човекова како за ова1, тако и за будући живот састои се у добродетељи, у чистог помисли, и нравствеиом делању. Истина, добродетељ не чини човека свагда богатим, она не води свагда срећним околностима и великим местима; али човека поставља у стање задовољства и спокогства, гер све телесне страсти далеко за собом оставља. Она нас уздиже ка узвишеноГ слободи духа. ПогледаГте човека, кош греши, 1ели такав слободан! ниГели он играчка свои животињски страсти, не повшагу ли ове њега као ветар трску тамо и амо? напрасни осетљиви тврдица, блудник, да ли су слободни ? несу ли они прави робови страсти? Та сам често предузимао да се понравим, али сам увек од мош зли страсти занешен бивао, и несам учинио оно што сам хтео учинити. Ово су већ млоги грешници признали. Па несу ли они с тим потврдили да су слуге греха, и да грех као неки тиран над њима влада. Што се обелодањава и речима Христа Спаеитеља: Ко греху служи роб Ге греха. Но сасвим другчаге стош са добродетељима. Добродетељан 1е слободан, он се не брине о свошм страстима нагонима и похотима. Нека би се они у њему и пробудили, нека би покушали да га тамо и амо повуку, он им неће сљедовати, као господар влада над њима, он не чини то што они хоћегу, него чини оно што Ге право и добро. Он зна само за вољу божиГу, а све што 1е варљиво одбига од себе. Срамно би било мисли он, кад би се безсмртни дух понизио да служи страстима. И тако се добродетељни подиже од суровог чуственог стања свога тромог тела, к духовном стању сво!е душе, в слободи духа, ка слободи чадом божишм бити, гер све више и више увиђа да неприпада само овом чуственом, него и неком вишем свету; све внше осећа своге сродство са вигаим духовима, и шта више и са