Pisci i knjige VIII

МИЛАН БУДИСАВЉЕВИЋ 155

и сувише јако пиће, а млада глава се врло брзо _ загреје !

Чам сте отворили први лист, читате ово:

„Сунце већ нагињаше на заранке, кад сам се спустио у Радов Кланац, да до мрака стигнем у своје село Врховско. Помисао на илињску жегу и на камениту стрму стазу, што сам је имао прегазити до самог кланца, задржала ме је дуже, но што сам хтео, код мога кума, умировљенога, „берихтера“ Трифуна Ковачевића Биге“...

То је онај мирни, трезвени тон из Тургењева и измените само имена, избаците оно камење, напишите боље — то се по себи разуме — и имаћете једно место из Ловчевих Записника.

И у Биједним Људима писац иде по своме крају, Лици, и описује људе које срета на путу, сцене које се дешавају пред његовим очима. Само, он је толико асимиловао из Тургењева, да не само основни тон, него и предмети и појави несвесно и нехотично долазе му под перо. Растанак Стојана и Маше у приповеци На Бреговој Пољани силно опомиње на растанак лакеја Виктора Александрића са Акуљином у Сасшанку. Ту је и један омиљен поступак Тургењева: претварајући се да спава, он слуша разговоре својих јунака (Писарница, јермолај и млинарица, Бјежина ливада). На Црном Врху, када запаљена јела убија Остоју, подсећа на главну сцену из Смрши, када трули јасен убија у Чапљигину Максима Андрејића. Сјени, они разговори сеоских момчића који седе око ватре у Затишју, њихове приповетке о Малој Вили, још више опомињу на Бјежину Ливаду, где такође сеоски дечаци, Феђа, Павлуша, Иљуша, Кошћа и Вања, чувају коње и