Podunavka Zemun

340

НОДУЕИПК:«.

нити 6 имао кннжеску влаетћ надг зеилвомг, нити пакг воиводеку надт. вовскомг, ерг многи н^ћму равни обкружавали су га, и еамо у Шумадш признавали су га као поглавицу, но будући е ова една одг наПвећи пред'ћла била, то иу задобје превагу иа другима Снла Дах1а била е еамо повређена и у опаеностБ доведена, алг не еаевимг скрушена; јоштг су имали 3' внЗ'треноСти тврдин4>, одкуда су землвомг управллли, и кое су имгличну без61 ј Д востб давале. Они су мислили, да ће ее Ран сг обећанама задоволвити и иа лепг начинг помирити. Али ова е оеећала себе ико оснаженомг; и садг су ее догађале ужасне страоте, такове страоге, кое се само иомиелити могу. Одма при првомг састанку у ДрлЈ'пи (т. е. Срби н Турци), докг су се иоглавари обоихг страиа договарали, побш се нћиови прат1оци између еебе, и безг крви неодсту. е ег месга. Касше кушао е Фочићг евок) срећу, алг е бшо безг усп4ха. Кадг е напоеледку митрополитг Леонпе, кои е Србима исто тако мрзакг био као и сами Турци, са новимг предложешама изг Београда дошао, одговоре мј ? они просго, да се никаквомг миру немогу надати, докг се Дах1е не предаду. У исто време една чета одг хилнде крџаЛ1а, на првнв гласг о породившимг се немирима домамлћна, подг именомг свога предводитела Гушанацг -Ал1б понви се на граннци земл г ћ (Срб1в). Оии нису били противни, са Србима о обштов сгвари радиги, али ови ниеу имали во.ш сг Турцима мешати ее, сг кошмг елавомг намера (постигг) едногг господара готово не[1азлучно е скопчана била. Али Дах1е нису смели оклевати. Колико е сг едне стране опаено бшо, незваногг госта у свом главну варошв иршмити толико е сг друге стране на то потреба принудила, и они су мислили, да су се за свом безбедноств доволвно побринули, што су му квартпре шштг предг собетвеномг вароши на Врачару определили. Садг нкима приспе помоћк у отвореномг полга. Нкиовг босанск1и пр1ателв Алибегг Бндаићг хтео имг е накнадити оно, што еу му пре годину дана учинили: онг ее дакле ег некимг чпсломг свога лгадства прикучи Србш, кое лгодство шпи е само двоумило, да ће буну савршено угушити, нити е самомг иБму давало посумнати. Кадг еу крозг Козницу пролазили, чуло ее, где неки одг нби гштага: да ли еу то они Срби, кои су навикнути били, да, кадг сг девовкомг наоружани на свадбу иду, па макарг педесетг нби бшло, кадг Турчина сиазе, сви пиштолЉ подг гуннцг посакривага, или се сг кона поскидаго; еданг единии Турчинг биће и еадг у станго на нбп 50 ударити. Алибегг држао е, да шб вредно (што наши кажу: „Жали Боже труда"), противг тако рђавогг непр1нтелн лично у пол-ћ изићп; онг остане, по обичаго везира, у Шабпу а субаши преда уираву, да ег вовскомг противг нобунЉника нде и нби казни. Али Срби, кои нису првив путг у полго лежали, знали су предусрести га. Они су бшли паиетнп, кадг

су се Турци приближили, да шанацг. кои су они, иетина у Свилеуви направили, али коп шштг ше био сталанг, брзо оправе; Турци, кои су то страу приписивали, нису закаснили заузети га; затимг врате се Срби и обколе шанацг. За тилиП часг добјго Срби преимућство. Са свјго страна затворени, безг ране непрестаиомг ватромг н еднако долазећимг новимг гомилама обкружени, и изв-ћстна опасноств грозећи имг, изнсне сенапоследку 'Гурци, да и)в бнла нкиова намера тући се: него само да су зато дошли, како 6 бт се о положаго ствари известили. На то дозволе Бошнацима да одлазе, само не Београђанима, кои су сг нБима дошли. Али у томг кои су кушали да еданг ег другимг одавде иду, догоди се, да се одг обои едва десетиН човекг спасно. Веома измен^ћнииг мнћшемг врате се остали заоставши Турци крозг Лозницу натрагг. СвашН Србинг — приповедали су — носш е са собомг ио еданг широкг, штиту подобанг колацг, кои напредг увекг предг собомг у землго побпвши иза н1>га са свошмг пушкомг безб^данг, непрестано 6 тако пуцао, као кадг би изг какове вреће, нуне мунише непрестано кугле рукама на непрштел^ бацао. Мослимани овогг окруж1н шилнли су свое жене и децу преко Дрине. (Свршиће се-)

960

965

970

Нркмн б«!9 иа ез «'п; гп> НЈкгааЕваа гзоаса. (СвршетшЂ.) То е РелБи, славноме ганаку Наииотона меОданг и гонаштво. Н кадг Турци чудо опазише, Како згуби Релн Адем-пашу , Б1;же пуети сг главомг безг обзира Преко воде и преко планнна, За нБима су Срби упливали, Да ихг гоне, да ихг не осгаве. Но и Србн збунпше се лгото, Снланг Релн одг наглости тешке, Не пазећи ни воде ни згоде, Не гледећи брода на рјбци, На вртлогг е води ударш, Сг конћмг га е вода прогутала. Пуно назндг поврати се Срба, Свакш тужи, свак!& ндикуе: „Нохг Релн, аохг славо наша ! „Ко ће по садг водити Краине, „Ко л' ганачки меВданг одноеити ?" Тако паде, што Србу валнде, За валлннмг лете сузе саме, Сва е землн за нбимт . ироплакала. МладиП Срђо зато п не знаде. Онг е сретно водј т пребродш, Гони дал^ п тамани Турке, Ту су шнБиме два силна ганака, Два Ре .1Бина врла нобратима, Два рођена брата Крал^ћвића, Старји Марко а млађи Андрјн, Шам.пб еу крдисали етрашно, Што умаче у Арапе уђе. Ту е мука, ту е боакг тежакг,

975

980

985

Сг Арапима Мисирл1е Турци И бјга се и држе гоиачки, Ев' б1го се са ГОгомг-Богданомг И са Лазомг зетомг ГОговЈемг. Но у Срба силни су гонаци, У Богдана деветг милихг сина, Све гонака како жеравице; Три вовводе ту су Ј'зг Лазара: бдно гонакг Милошг Обилићу, А друго е Миланг Топличанинг, Треће Иванг сг равне КосаОнице, Три воИводе три змаа огнћна, Кои могу баетисатн воВеку; Банг Уг.гћша ту се придееш, До нЂга е Бранковићу Вуче, Обоица валннн говаци. Множина е у Турчина вовске, Те се држа и до ићиндје, А кадг лакси и захлади сунце, А погибе Крал&вићг Андр1а, Огрована умори г' стрјела. И кадг вид^ одг Прилипа Марко, Гђе му брата конби газе мртва, Мал' му срце ше препукнуло Одг помаме у лготини тешкоИ. Гн-ћванг Марко пусти дизгенг Шарцу, Те упаде међу х \рап1го, Силанг Марко и онако страшанг, Необична стаеа и з - зраста, ПодЈтг човЈзкг б^ћше у висину, Исто тако, брате, у ширину, Н какова ока и погледа, С1еваху одг оч11о мун1>, Црне масти, а кушлава брка, Мрки брци у рамо упрли; Кадг е добарг кадг е волннг Марко, Страшиво е у н-ћгг погледати, А некмоли кадг е мучанг Марко ! Евг }гази маменг у Арапе, Иакг имг црне стаде дизат' главе, И набјат' на копл^ћ гонаке; Куда Марковг палошг допираше, Онудг Турска прореди се воИска. Напоредо узг делш Марка Тлача Милошг и с!ече Турке Мисирлје и Аране црне, Ту поредо Миланг са Иваномг , И ту су ти деветг ГОговића, И ненчакг Срђо Злопоглеђа, И с-стали сви главни гонаи?11, Са гоначкимг са своимг подруч-ћмг, Поломише Муратове воИске. Ко би огнго томе одолћо ! БатлЈа е Милошг одг Поцерн, Догонп се до Мураг везира, Одг Мед1е што султану дође И доведе силну Арашго, На нћга е Милошг киднсао. ГОнакг паша, ал' му не помаже, Удари га Милошг коплћмг боИнимг, Крозг паншерг-кошулго продрло, И на илеће говачко изађе. На коплго га Милошг подигао. Грданг везирг сву нрепаде воВску,

990

995

1000

1005

1010

1015

1020

1025

1030

1035

1040

1045

1050