Pokret

Опростите ту неукусност што први нашис почиг њемо анегдотом, али она, је потребна. Хоћемо да се оправдамо што ћемо вам, место једне гомиле обећања, која сигурно не бисмо одржали, дати само једно које мислимо да одржимо, а које нам се чини важније и потребније од свих осталих,

Прича. је ова:

Пре но што је постао драмски писац, Алфред Саг воађр је био драмски критичар у једном париском ве; черњем листу. Годину дана његове критике, праведне, строге, често сурове, изазивале су револт иза весних позоришних и критичарских кругова, али су скоро увек биле одобраване од оне позоршшне пуг блике која је имала укуса и желела да чује једно ис» крено мишљење. Али једног дана дирекција једног великог позоришта одлучи да прими и прикаже јед, ну ксмедију Алфреда Савоара. И код публике и код критике тај његов први комад доживе оправдан успех.

Поставши драмски писац, Савоар је остао и даље критичар у истом вечерњем листу. Али његофе критике постале су водњикаве, млаке , увек лог хвалне, м против их се ваше нико није бунио, -= чак ни његова ранија публика која је разумела, ствар п великодушно му опростига,

Јер кад се увме да, је човек слабо божје створење гтвар- се да разумети, зар не“

Овој причи су непотребна дуга наравоученија, Ако додамо још то да један комад може од позоришне управе бити примљен или непримљен; да поред амг бидије да постане драмски писац један критичар може врло лако да се равболи од какве друге, рецимо да, уђе у позоришну управу: да та његова амбиција, може бити задовољена или незадовољена, и тако даље; најзад да критичару не прети само опасност да постане бљутаво сладак већ и та да постане једак, и неправедно жучан, — мислимо да можемо одмах прећи на. своје обећање.

Нећемо вам обећати неку претерану објектив» ност; по нашем уверењу она је бесмислена и немог гућна јер мишљење једног критичара, ма колико се слатало са мишљењем публике, остаје увек, у првом реду, ипак његово, субјективно мишљење, Уздржаг ћемо се од свих обећања, која се обично чине, али ћемо се обавезати, из поштовања према публици и према себи самом, на једно.

А то једно је: да ћемо онога, дана кад нам се деси

(јер се пи критичарима, као слабим људским створе»

њима, све дешава),

да какав наш комад позоришна ушрава прими или одбије;

да постанемо чиновник Народног Позоришта;

_ да из политичких разлога омранемо и културни

рад ма, ког позоришног главешине;

да зажелимо да заузмемо положај директора драме, помоћника, драматурга, директора позоришта;

= да ћемо се тог дана, прихватити нечег другог а своју дужност позоришног критичара оставити коме чистијем. -

После овога мислимо да можемо заузети своје хроничарско место.

Ке. Ке,

12 покрет

КИНЕМАТОРРАФ _ ЗА СПАСЕЊЕ ЈЕДНОГ ФИЛМА

Место. свих уводних речи којима би, може бити, пио правилу требало да отворимо ову рубрику, место свих програмских чланака у одбрану добрих филмова, молимо, док још није допкан, ва спасење једног рђавог филма.

Филм о коме говоримо сниман је 1922. од стране кинематографског одсека Министарства Народног дЗдравља и зове се »Тратедија. наше депе« Ло је први чисто наш филм, игран од наших позоришних глуг мада, сниман у околини Београда и Новог Сада, иа= рађен у једном лабораторијуму у Београду, али та његова вредност, чисто историска, по развој наше кинематографске индустрије, не би нас никада на тнала. да зажелимо да се овај филм извлачи иа неког угла. лабораторија, да у њему једну малу улогу, улогу сеоског пијанице, није птрао Пера Дообриновић,

Сад, после његове смрти, поред неколико фотог трафија и неколико критика, о њему, то је све што нам остаје од Пере Добриновића. И то парче имтресиог ниране пантљике у толико нам је прептозније што живље од свих непомичних фотографија, пп птастичније од свих критика евоцира, слику умрлог умете ника,. На њему не видимо, разуме се, првокласног чика Перу, коме јето био први покушај глуме за филм, немамо пред.собом онога коме смо се дивили на позорништи, али ипак видимо тестове Пере Добри новића, силуету Пере Добриновића, његову мимику, смех и тримасе.

А то је довољно да зажелимо да се тај филм спасе, Јер ма колико да су са филмске тачке гледишта слаби, са каквим пиететом гледамо филмове у којима су играле Режана и Сара, Бернар, и шта би дала предратна позоришна публика, а и ми млађи, кад бисмо видели, макар само тридесет секунада трајао, један најбаналнији покрет и неколико експресија лица Александра“ Рупцовића, Веле Нигри нове или Цоце Ђорђевић из доба, кад су били на, апогеју своје глумачке славе.

Из поштовања према, успомени Пере Добрино» вића, а, пи ради генерација које ће доћи после нас, треба, сачувати »ТГратедију наше деце«. Филм по свој прилици није нигде приказиван, и ако до сада. није уништен, от се мора налазити негде у архивама Кинематсграфског Одсека Мин. Народног Здравља, ако овај одсек још постоји. И Министарство Просвете, које би требало да, се заинтересује за ову ствар, могло би га лако добавити., Делта.

СПОРТ ЈЕДАН СПОРТСКИ МЕСЕЦ

Спортским догађајима најбогатији месец прошле године јесте несумњиво месец децембар. Значајан месец, који је за глас нашега спорта допринео више но сав наш рад на спорт= ском пољу од ослобођења,

ГОСТОВАЊЕ „ГРАЂАНСКОГ“

„Грађански“, првак наше државе, клуб сјајне прошлости и завидне садашњости, клуб који је највише учинио за про= паганду лепог, комбинаторног футбала у увутрашњости наше државе и ва глас нашег футбала у иностранству, морао је погнути главу у сусретима које је имао са нашим клубовима: „Б. С. К.“-ом (3:4) и „Југославијом“ (4:5). Вреди подвући да су обадве утакмице наши клубови добили потпуно васлужено, бев помоћи пристрасних судија или неког нарочито срећног