Pokret

покрет 15

мозан

Господин Пашић не само да дубоко осећа и схвата нашу славну прошлост него има и необично истанчано разумевање за уметнички израз те прошлости.

Тако кад је посетио први и последњи пут Мештровићеву изложбу фигура из Видовданског Храма, наш Председник Министарског Савета појмио је одмах значај и опсег генија великог вајара. Неки слабији духови из Г. Пашићеве пратње (све чиновници Министарства Иностраних Дела) били су мало збуњени голотињом косовских велможа, војвода и тешких оклопника. Нарочито један, врло фини и нежни дипломата, био је као згранут представом Срђе Злопоглеђе који не само да је био голишав него чак и некако срамотски отромбољен, Г. Пашић разгледао је лепо косовске јунаке, једног је чак мало опипао (да би уверио самог себе да не сања), и рекао сасвим паметно: Е

= Па, јесте, овај, да смо морали страдати на Косово кад је Цар-Лавзарова Влада послала, овај, овако голу војску да се туче с Гурци...

= У

Пре рата, наши суседи Маџари имали су једну врлину која заслужује не само поштовање него и имитовање. Маџари су ценили своје књижевнике и уметнике и помагали их материјално у мери како то није чинио можда ни један други народ на свету,

Књижевнику или уметннку који је положио испит талента пред великом публиком а који је иначе био скромног материјалног стања, Маџари би организовали и прикупили народни дар, како су то они звали, једну [суму новаца од стохиљада предратних аустромаџарских форинти, дакле вредност једног малог спахилука. Књижевник или уметник који је примио такав народни дар није, после тога, имао да мучи никакве материјалне муке: сва његова брига имала је да буде и била је посвећена искључиво послу који га је учинио избраником народне пажње. И редовно, редовно без изузетка, ти народни дарови били су плодни и корисни за Маџаре у истој мери у којој су били лепи.

Новчани народни дарови нису уосталом били једини израз маџарског поштовања маџарских писаца. Маџарски парламентарци резервисали су по један народни мандат за најистакнутијег представника маџарске књижевности или уметности. Обично је такав народни посланик припадао владиној странци а опозиција не би истављала против њега свога кандидата. А ако је он, случајно, нагињао којој од опозиционих странака, владајућа партија нијечинила његовом избору никаквепрепреке. Разуме се само по себи да тај изабраник није, у првом случају, имао дужност да анатемише опозицију нити, у другом, да сикће против „режима“, „корупције“, и т. д. Не, Он је говорио у приликама кад се с велике трибине парламента имале чути речи несвакидашње и свечане, кад се имало изазвати у маси треперење маџарских осећаја, и кад је Западу требало довикнути гласом који се уважавао да Маџари иду стопама цивилизованих народа. И још многе друге дарове давали су Маџари својим талентованим књижевницима и уметницима.

Имајући, вероватно, неко тамно сећање на маџарске примере, неколико веселих Сплићана око „Новог Доба“ организовали су једну спрдњу од скупљања народног дарка за Динка Шимуновића. Разметнули се људи по Сплиту и околини, ухватили неке бабе, и адвокате, и сељаке, и далматинске зеленаше, и држ, не дај, потеци, узми, — све то на начин којине инкомодира никог на свету, и тако ти весели Сплићани око „Новог Доба“ закључише прикупљање народног дарка им уручише Динку Шимуновићу, с опроштењем, осамнаест хиљада Динара.

Добри Динко Шимуновић, скромни уча далматински, даровити писац Мркодола, прими ову суму новаца, овај слепачки поклон, овај ништавни бакшиш, прими га плачући од узбуђења због народне милоште и дајући разумети свима и свакоме да би он био умро од немаштине и глади да није било ове помоћи,.

Еј, милошто, еј, организацијо!...

У Војводини, кутурни живот тек тиња. Ову област, и у центру и по свој држави нашој, толико називају „богата Вој-

водина“ (да ли за то што је у Скупштину послала једина два:

социјалистичка посланика 2) да већ постоји опасност да се она

измири с тако незавидном улогом краве музаре, Постоји 0пасност да војвођански Срби, чију културну и националну ориентацију нису могли да поремете Беч и Пешта, изгубе компас сад, у јединству и слободи. Да ли само за то што су „изгубили српску велику гимназију новосадску“ и карловачки богословски факултет, и црквено-школски Сабор са његовим Саборским Одбором и Школским Саветом2

Св. Сави, у Матици Српској, на свечаној седници књижевног јој одељења, могло се констатовати неоспорно једно богатство Војводине. Говори професор некадање вероисповедне гимназије о једном заборављеном поколењу. Које је то покољење, и ко га је заборавио 2 То су Војвођани који су пре сто година створили Нови Век код Срба, организовали модерну нашу свест и писали Нову Српску Књижевност, а чије високе културне тежње заборавља данашња Војводина, Говорник добро познаје тај нараштај, он одлично познаје и данашње културне и националне проблеме Војводине; он је с разумевањем водио просветну политику Војводине године 1919. и зна каква би Војводина била за ову државу од највеће користи,.. И шта ради онг Учи швапчиће српском језику (и-то с нарочитим успехом)! Ето, тиме је богата дезориентисана Војводина: неупоребљеним талентима који би је могли водити културнијем животу, место што је дрипци гурају у каљугу. И само зато. што је богата Војводина кутурном политиком сиромашна колико и Македонија, што њен историчар сади купус тамо у Црњи, зато Матица Српска иде у сусрет својој стогодишњици неспособна да напише своју историју, зато она улази у стоту годину свога живота и животарења, брисана из буџета наше Краљевине, у коме је кроз четир године фигурисала са 50.000 Дин. И само зато јој из овог непознавања и непоштовања себе неће помоћи ни благослов светог патријарха Димитрија, који би зар требао да накнади Матици штету и срамоту што је избрисана из буџета Краљевине.

Још је нечим Војводина богата, још једвим артиклом који нема прође, који се данас нигде не котара: несебичношћу. Док је Словенија од нове државе добила цео Универзитет, техничку средњу школу, све што је хтела, Војводина је добила свега један факултет, па ни тај није сместила онамо где су га требали њени покрајински интереси, него је имала пред очима интересе државне: у Суботицу. Од неко доба, откако је у Финансијском Одбору Скупштине примљена понуда Суботице за подизање онде пољопривредног факултета, говори се о преносу правног факултета из Суботице, За тај пренос раде и наставници факултета, тврдећи да је Суботица незгодан терен за научан рад и за културно-националну мисију правног факултета. Акција је нашла једнодушан одзив у Сарајеву, изабрани су одбори и пододбори да изврше све припреме за пренос факултета из Суботице у Сарајево.

Неки Новосађани, међутим, помислише да је овај факултет војвођанска институција, па да га, у случају преноса, треба пренети у Нови Сад. По примеру Сарајева, сазвали су конференцију за 28. јануар, на којој се имао бирати одбор, сличан сарајевском, па можда и пододбори. Такав одбор није изабран, шакав неће ни бити биран у Новом Саду. Овде није с радошћу дочекано констатовање неуспеха правног факултета у Суботици, и није се једнодушно закључило пренашање његово у Нови Сад, Овде су наставници факултета чули горких замерака: кад раде за одлазак из Суботице, они предлажу евакуацију Суботице; после тог егзода, не би ли требало одмах повући и војску и топовег Ни Пишкопеја није ни за какву мисију „погодан терен“, али се од мисионара иште да позицију не напуштају док не постигну успех, у десет или педесет година. Одбор који ће се образовати у Новом Саду, он ће с меродавним чиниоцима прво претресати питање: да ли наши национални интересине ишту да, на супрот маџарском универзитету у Сегедину, на нашој граници, у Суботици, остане правни факултет, па ма ускоро онде основали и факултет пољопривредни. И тек ако се коначно закључи повлачење правног факултета из Суботице, тек у том случају да га иште за Нови Сад. Питање је само: методом такве несебичности, може ли се што добити у нашој држави.

-„Нису весели гласи из Војводине. Музеј у Вршцу, мувеј у Бечкереку, све то није наше дело, све то нисмо били кадри да примимо већ створено: Вијвођански музеј, вољом