Pokret

покрет 85

види и на овој појединости: : кад су године 1914, сви живи Јакшићи ухапшени, Милета Јакшић је први пуштен кући. Мако ни он није био без храбрости, без своје, неке нарочите храбрости, пасивне, храбрости у трпљењу, у примању удараца. После недугачког сужањства, пуштен је као мање опасан, песник који је заробљеном нашем народу певао

— „Христос је устао из мртвих, и говори народима:

„Вама свима, који страдате, који трпите, који се надате, из мртвих сам устао ја, јер само онај, који страда и само онај, који се нада славити мене зна.

Вама су многе сузе текле

и вас су многе ране пекле, бич шга ми је паро тело голо, трње што ми је чело боло жеже и душу вешу —

и ви пијете горку чашу страдања, —

искапте је до дна —

јер, ево, жив сам ја.

Јест, ево, крај је мом страдању, крај ће и вашем бити —

гле, трнов венац што ме кити како се зелени: -

он поста славе круна

листа и цвета пуна Народи, верујте мени:

лето ће доћи после циче

и цвет тек после зиме ниче; нека вас држи вера та: Народи, трпите, страдајте, васкрсењу се надајте —

јер, ево, жив сам ја.“

Милета Јакшић, по својој гадљивости од шарлатанских геста, живот, за ћутање и трпљење, није пошао за стрицем Буром, него се у свом образовињу и израђивању повео за зетом Војиславом Илићем чија борбеност у стиховима није онолико илустрована животом, није онолико срасла са животом, колико у Ђуре Јакшића. Зато он неће певати човека, једини начин човека који је оправдан пред Ђуром, пред борцем који жене упућује на пут посут ружама,

а трње је за човека..

Он неће чак певати ни Војислављева Даниела, ни онога јунака Грађанске врлине у коме ми радо слутимо силуету Светозара Марковића. Него ће певати само један посебан начин човека, — не онај једини начин, за који ће, снебивајући се, искати изузетну дозволу. То је начин ученика који из школе појури у природу да онде разговара са горским зељем које већ помаља прва пера своја, а у чијем процелку он слути ново покољење оног цвећа које је лане брао за друга, другарицу; да ослушкује шапат ветра; да прати буђење жаба под ледом с истим оним интересовањем, с каквим историчар прати дозревање репрезентативног ч0века, јавног радника, вођа и учитеља широких маса; да гледа падање лишћа, док се сухи лист и њему тихо у косу уплете, а њега тај лист подсети на перце које му добацила птица селица да ми шапне: збогом, до виђења! Да у природи, у „лудој птици“, у јатима птица

по своме смислу за унутрашњи.

које се: расеју у магли, у зечевима који гину онде где се и коте, у вечерњим сенкама које плазају по бемљи,-у жалостивом јагњету пева симболе човека са душом коју греје вечита чежња.

То је један начин Милете Јакшића. Други његов начин јесте живот међу књигама, у којима налази документе о својој браћи: о анахорети, о монаху кога људи сарањују, радујући се „збаченом бремену“, а који је можда китио рукописну какву књигу, о Јешуа Машиах-у нарочито, о Дон Кихоту. Трећи начин његова живота-и певања јесте начин његових сељака чији цео живот промиче под влашћу нечистих сила; сваки је, и не једанпут, својим очима видео буди бог. с нама, и у свакој кући је зова „нечисто дрво чаробница вила“, и скоро свако село има страдалника на коме је прст божји, а који, тако сељаци слуте, зна божје тајне, само не уме да их каже. Сем тих језивих тајанствених слутња, наравно, село има и идиличних призора какве је певао и учитељ Војислав, а који су прилика да Милета Јакшић покаже како он није без хумора, без кога се, мислим, као ни без осећања за трагику, не може бити бољи књижевник. Оно има ћату и сеоску кокету, има своје госпођице Хортензије, своје крчме са чудном рекламом, свог песника. И кад се смеје овоме, Милета Јакшић не може да се не насмеје и себи и чудноме свом занату који ради у компанији с музом. Занат је, одиста, чудан: њихови се производи плаћају тако слабо да њихов живот у заједници значи гладовање; и онда долазе још мрзовољни критичари, какав ћ према Милети Јакшићу био покојни Недић.. довољно разлога да па Ије Музу :

- појета се прођи Ла л' пи = за Падовца пођи,

Сви ти начини, а нема их много у Милете

Јакшића, они одиста нису начин Мушицкога и Стерије, Његоша, Бранка, Змаја и Буре и Лазе Костића, Војислава и- Митровића, и Вељка Петро-

вића, они овог песника не стављају на чело народа да га води и да му казује пут. Милета Јакшић није вођ, него сапутник који вас упозорава на лепоту видика и призора, прочишћава нам савест и пролепшава машту. Зато што живи више унутрашњим, него ли јавним животом, зато што своје трагедије преболева у души својој, а не на позорници живота. Али, баш зато, ако свом болу не да одмах одушке у вриску и гесту, ако: га гута, израз ће добити јединствену дубину. Да ли се на нашем језику чула реч МЉЕННИ ЈЕ песимизма, него што га садрже ови стихови:

Мени се чини да већ дуго живим И ја сам свестан тога, добро знадем да ово време што га трећим сада од туђих дана' закидам и крадем.

Од овог прекратко реченог укупног суда треба изузети и јаче нагласити само један начин Милете Јакшића, његов став у 'социалном питању Војводине. У том питању, он- није изневерио стрица Ђуру, ни брата од стрица Милутина. Увек у истој искреној милости је певао сирака који кору хлеба крвевом сузом кваси, коме, као и његову деду и оцу, — на крову пева црна птица глади и немања,