Pokret

36 ЊЕ покрет

и исељенике којима несита браћа отеше и живот и гробље; жалио је слабе и певао аграрну револуцију коју би Јакшићи друкче спроводили да пису, и они, гурнути у страну од премудрих ловаца. Баш данас, кад Грива успева да сврати на себе свачију пажњу, тешко је разумети оног цензора у Српској Књижевној Задрузи који је из ове збирке изоставио песму Један Сан, сан о аграрној револуцији у Војводини. | ПИ

Незавидна је судбина овог песника Војводине. Ником није при руци Матошев дитирамб којим је поздравио збирку од 1899, а свима нам је приступачан Недић. Митровићева одбрана и „рехабилитација“ Г. Бранка Лазаревића су сахрањене у часописима и новинама. У свом стојичком ћутању, песник није дао своју збирку Срп. Књиж. Задрузи

године 1912, кад је томе било више време, а Матица Српска није пожурила да је штампа пре Светског Рата. Тако је ова, друга збирка примљена горе него прва, упорним ћутањем које највише изненађује као ћутање Војводине. И тако је Милети Јакшићу онемогућено да „у своје време“ изврши ограничен утицај на савременике, у колико му је тај досуђен, и он има да чека мањи али веран број читалаца који бе, у сва времена, имати осећања и љубави за симболичан пеизаж, за искрен и уметнички израз једног не много богатог и разноликог, али солидног уметничког живота. Општина овог песника, благодарећи несебичности Војводине, биће увек малобројна, општина. дискретних духова који не могу живети без искрене лепе речи.

| Васа Стајић

ЈЕДАН САН

_ — ПИСМО ВАСИ СТАЈИЂУ —

Васо, — јављам ти се из свог летњиковца _ Што лежи у шуми ко орловско гњездо. · Јуче се код мене изненада саст'о

Цвет маџарског племства, сјајна госпоштина: Грофови, барони са дамама својим

И огромном пратњом.

Они похиташе да ми честитају

Голему титулу коју скоро добих-

С највишега места: Херцег од....

И разви се једно отмено весеље

До дубоко у ноћ... -

Добро сам провео: још ми бучи глава |

Од циганске свирке и француских вина. Беше, „разуме се, значајних здравица,

Разних учтивости, љубазних осмеха

И комплимената.

На души ми стоји као неки талог

Од весеља: грдна мука и гађење, У

Ни свежина јутра, ни мирисна влага Што мири оданде, из шумских дубина, Не мож' да разгони ову чудну маглу Која дрема у мом мозгу и у души... Разбегле се птице од ноћашње. граје, Не чујем их јутрос — само,у даљини, | Усамљено, једна кукавица кука, Жалостиво јеца њено худо 5010, Досадно, досадно .,. ох врло досадно;:.. Мрско и досадно...

Самртна досада мори ме од онда, | Када сам недавно, без своје кривице, · Случајно постао маџарским магнатом, Обдарен многим латифундијама

Ко сјајном прћијом, покрај једне бабе Која верно прати маџарског магната... Она је крај мене свуда, неизбежно, Госпођа Досада свагда је уз мене.

Власт своју нада мном суревњиво чува, | Трчи јури за мном као сенка моја. Она строго пази-на ход мојих мисли

И омета сваки покрет- мога -духа,

А данас — мамурлук.

Бацајући мрежу лености и сана

На мој мозак, као паучину златну;

И ја од ње никад не могу се маћи,

Ја сам њом зачаран, дворим је понизно Као витез њезин... Да теретне службе! Ни новине сваке не да ми да читам... Бојећ се опасних, превратних идеја, Е Даје ми лектиру сходну мом господству: Ту су ти описи разних лумпераја, Свечаних ручкова, балова, парада,

Па опклада глупих, витешких афера,

За тим извештаји о коњским тркама,

И тако ме лепо у сан уљуљкује

Матора дадиља — 5 Хипнотизира ме шапутањем својим,

Ко сањивим шумом новембарских киша Кажем ти: досадно ! - –:

Ах, како ме често силна чежња мори

За старом средином, пређашњим животом ! Мислим: шта се ради тамо... тамо. доле У пуном животу, ситном, малом свету

Из ког је насилно мој ишчупан корен Па гунђам и мумлам, к'о заробљен медвед... Ил' песницом лупим о сто да га смрвим, И заверавам се по хиљаду пута

Да ћу, кад тад, стрести овај златни јарам, Ослободити се, ма ме главе стало !

Ноћу, кад Она клоне и задрема

И у крило спусти руке са плетивом (Она. плете неке бескрајне чарапе),

А. на врх носа јој спадну наочари —

Ја прозор отварам пажљиво, лагацко

Да Њу не пробудим — и, налакћен тамо, Дуго у ноћ гледам : гледам, ослушкујем, Хоћу л' чути абер ил'- поруку какву Оданде, из света: јер одавно кажу,

Ври и кипи тамо, ко у мравињаку,

Пун је ваздух претње, скривених громова, И ратоборно је песница стиснута, —

И ја већ миришем дах блиског олуја... Часком нада живне у грудима мојим, Успламти ми душа и плебејско срце

Ћ