Pokret

покрет 59,

који могу дати основе нашој модерној националној култури, садашњој и будућој, која мора прекужити човека хероја, човека осветника, онако исто као што су га и други културни народи, испред наси око нас, прекужили, ради једног вишег и бољег, култа милосрђа, свечовечанства, добре воље.

Мало је у нашој уметничкој поезији тих елемената, значи да их је мало и у нашој општој народној култури овог времена. Змај је у неким својим Снохватицама, особито у оној предивној Андосили, коју је открио и изинтерпретирао Лаза Костић, наслутио нешто тога. Ја саму „Сву Мандушића Вука“ покушао нешто слично. Међу модервима, један од најбољих, Растко Петровић тражи елемената и израза једном југословенском или и

чисто српском мистицизму. Хероизам више не задовољава. Где је наш Средњи Век» Где су угушене снаге које су дале наш богумилски покретг Где оне луде енергије трошене у верским ратовима по Босни пре пропасти» Где они полети који дадоше нашу стару архитектуру и старо наше сликарствог Зар су те силе мање или лошије, неплеменитије ирнеблагородније од оне силе, са којом је Марко Краљевић орао у недељу царске друмове, или пио уз рамазан виног

То је оно, што бисмо се, једном, данас или сутра, морали запитати и загледати при том дубоко

у своју душу. Тако ми се чиви. Др. Свет. Стефановић

ПАО ОНИЕ Авиву

Све ново око мене, све непознато. Па ипак,.. понавља се оно старо осећање: као да ми све то ново ипак није ново, као да га знам из неке давне давнине, из неког бившег живота.

Шта тражим ја на овом непознатом острву где живог човека не познајем, где нико не зна да ја постојим Баш то. Самоћу. Мир.

Заузета пажња док не видиш где ћеш да се спустиш. Острво лепо, готово пусто под зракама жаркога сунца које господари на целом небу и над целим морем. Људи мало. Један мали адраповац води ме једној кући која је гостионица и носи име острва. Чудна кућа: мало предсобље, лево врата из којих излази мирис вина, до врата „густијерна“, из које вади волу плава боса девојка са дебелим ногама и са дебелим плетеницама, десно опет нека

врата, право степенице, које, изгледа, пењу човека у мрак.

___ ЈЛлемаш куда него горе. Степенице се увијају. Тесно, мрачно. Блесне мало светлости и видиш део кујне, затим опет мрак, ходник, предсобље, цовено канабе, позлаћено огледало и једно пола туцета малих соба, мрачних, са затвореним зеленим капцима. Све су заузете, само једна остала за мене. У свима собама се чује море, а не види се. Отварам прозор широм и изненади ме перспектива: ту на неколико метара право пред очима уздигло се брдо од камена. Сиво. А у његовом подножју башта два пута већа од моје собе, пуна плаво зеленог лишћа. А где је то морег — питаш се у чуду и обазиреш се, јер га чујеш и чини ти се да те зове.

Распакујеш своје ствари и покушаш да се удобно сместиш у туђем гнезду, а све мислиш како твоја самоћа неће баш имати довољно простора да се разбашкари. Радозналост те изведе у прелсобље где те дочекају опет једне степенице. Избијеш на светлост дана и станеш у чуду: башта, тераса, балкон, шта ли је» Свеу цвећу, све у зеленилу, а нема га три квадратна метра. Обазреш се: ово брдо горе, онај купус доле, а около кровови и зидови обрасли у лозу с које висе љубичасти гроздови глицине, А гле, ово су лимуни и поморанџе! Колико су зреле поморанџе радосна појава, толико су зелени лимуни и поморанџе некако болно безнадежно горко зелени и тврди као лопта која никад узрети неће. |

Иза неког широког лишћа пронађеш опет неке мале зелене степенице, успнеш се уз њих и — као да добијеш крила: пред тобом пучина, а ти над острвом и над пучином.

То је веранда где се сви гости скупљају у подне и увече, да једу. Газдарица љубазна, лепа, смеђа, племенитих црта, врло млада за својих педесет година. Ћерка јој плава, нежна, као мала мадона. Обе лепе и обе практичне. Мени је у по: четку било чудно, кад ове аристократкиње по приморју стану срачунавати „солде“, откуд се извргнуше у такве трговкиње. А оне су зацело мислиле да ми у Београду штампамо динаре кад их тако лако бацамо.

Понекад ми је пријатан тај однос међу људима: без икаквих других обавеза платиш оно што узмеш. Али то може да постане и одвратно кад наиђеш на људе који ти не гледају ни у очи, ниу уста, већ само у руке и у џепове.

Две добре девојке служе за столом. Она плава са дебелим плетеницама на сваку вашу молбу одговара:

— Бићете служени.

Кад се то много пута понавља, досади најзад, мада је у почетку било пријатно, досади као онај купус из баште готово једино поврне на острву што има тако оштар мирис и што нам га уз комад печена меса служе просто обареног, па поливај зејтином колико ти воља. Један београдски дебељко је казао: — Ови људи се хране оним што је нама само салата. Да нисмо увек полугладни, на овом острву био би рај. Мислам да нема дошљака који се с тим не би сложио.

На веранди столови, за столовима гости, кроз стаклене зидове божанствен изглед. Тањири се пуше, људи срчу, или гризу.

Један брат и сестра доцкан долазе с купања. Она је лепа, али има врло груб глас и кад је човек не би видео, мислио би да то говори неки мушкарац који не мрзи да пије. Она пуши. За другим столом један професор с подужим носом разговара с једним Чехом с окраћим носом. Професор је чистунац и нерадо гледа девојке које пуше и људе који се препиру о Богу и вери као о првом комшији и његовој фамилији.

Тај млади човек има честито лице и лепо гледа кроз своје наочари као неко радознало дете кроз