Pokret

ПОКРЕТ

— Десет круна. Они су добро родили. Имам их и ја неколико врећа.

Не уздише, не жали се, ни због брата који ће умрети, ни због срђела којих нема више. Прича тако резигнирано, јер не зна о чему би другоме, јер, као сваки човек, воли да проговори кад му се да прилика.

Гиба се пучина, магла пада, весло пљуска, и ми полагано измачемо. Пустош на пучини. Камен црни на обали ћути, само море под њем кркља.

Одједном — шта је тог Кроз маглу и таму чу се и одјекну неки јаук, неки урлик, животињски, демонски — ко зна — само не људски. Шта

је тог — упитах домаћине, да ме умире и утеше. (Они се згледају бледи. Завија као звер у процену, као раздражена хијена, као, не, не знамо као шта и као ко. Да се није неко чудовиште заглавило међу стењег Или је неки морски зао дух проговорио»

Госпођица се крадом прекрсти са четири прста. Иво, не окрећући чамац, потера натраг. Мене прођоше жмарци.

Бежали смо ка обали, ка пристаништу. Храброст нам се врати тек у окриљу луке. Завијање се више није чуло. Или је престало, или смо утекли од њега. Мене која се досад никад нисам бојала мора било је стид. Мислим да су и моји „оточани“ имали слично осећање. Хтели бисмо да се што пре искрцамо.

На кеју стоје два наша познаники и укућана и гледају кроз дурбине и звезде. Чех и Хрват,

— Зар већ натраг» — упита професор. ___— Неко нас је уплашио, нешто нам се догодило. Хоћете ли с нама, па да се провозамо још мало.

Они скочише у барку лако као да немају никакве тежине: и не заљуља се. Чешки официр у цивилу имао је одело од грубог платна, хрватски професор кошуљу од љубичастог батиста место капута. Они узеше весла. Нисмо били расположени за разговор. Предали смо се монотонији љуљања таласа. Али једна изненадна појава изазва веселост: "Чех је заспао и нијајући главом, веслао и даље. Ми смо се гушили. Професорова кошуља била је скроз мокра.

101

— Ви ћете озепсти — рекох му брижно, јер ми се тог тренутка учинио тако млад и нежан.

— Нећу. Управо озепшћу вечерас, а сутра ћу исунчати тај назеб. Раније сам се много чувао, и то баш није било добро.

(Осетих да он има право, и прикупих свој шал око себе, јер је мени било доцкан за ту нову методу. Говорили смо о рату, о тајнама у природи иу животу. Професор је веровео у Бога, али није веровао да је нас нешто тајанствено малочас упла: шило. (Он нам се ругао кад смо му причали шта нам се догодило, ругао се нарочито Иви и госпођици.

— Добро, — рекох ја — како ви тумачите, ко нас је уплашио»

— Сасвим просто: неко је ловио, чуо да ћете доћи и покварити му лов, и уплашио вас.

Иво се осмехну и исприча: — Једнога љета ја се враћао ноћу из лова. Било је тако три уре. Мјесечина. Идем сам ја по мору барком, а горе по цести човјек. Висок, огроман, огрнут у некакав чудан огртач, црни се у мјесечини и сенка му се вуче за њим. Ја претрнуо. Он напрама мени, ништа, ни ријечи, но ми скиде шешир. И ја њему. Одг нечујно, а ја у луку, једва жив. А сјутра сам сазнао да је тијих дана дошао неки високи, високи Американ, па по цијели дач спавао, а ноћу лутао по отоку. Веле инамуро“) се у нашу љепоту.

(Очи се навикле на таму и маглу. И у души се мало пројаснило. У мору се огледале звезде као сјајне линије. Весло је кресало варнице.

Искрцали смо се на сасвим црно пристаниште и добатргали се сваки до своје собе. На земљи је била апсолутна тама. Острво је спавало.

И мени се спава. ИМ после овога чудног дана у далеком лепом крају буди ми се љубав према моме скромном родном месту из кога сам од досаде побегла и јавља се чежња за својом кућом. Све историје су жалосне, све бивше цивилизације су гробља ; а неком ведром безазленом надом одише мој сељачки крај: још смо млади, тек имамо да се развијамо, да живимо...

Милица Јанковић

УАНО АКО У УЛИНИПА

Мир је. Над терасом се надносе кестенови, степенице своде у језеро. Дивна летња ноћ. Музиканти тек што беху отишли и невероватна тишина завлада међу столовима. Око нас неколико парова шћућурених око чаша с лимунадом или тањирића са сладоледом... А ваздух — балсам.

Поноћ је. Ноћни лептири лете око шешира нашег свећњака. Ми пушимо своје цигарете и разговарамо о Србији. Авај, како је волемо одавде, уда: љени од ње и осамљени! Стално мислимо на њуи то озбиљно, патриотски, политички... Свега је нас два Србина у овим швајцарским планинама и ми ћемо сутра сваки на своју стразу. Па ипак, за ово три дана баш смо се наразговарали. Немамо ништа више да кажемо један другоме, ћутимо и чекамо ко ће да буде паметнији да први каже Лаку ноћ!

Одједанпут за сто до нашега седа једна пуначка, љупка, црна жена, Обучена је дивно и кокетно. Скида рукавице и дуго се објашњава с кел-

нером, који јој најзад доноси кафу. Некога чека и чуди се што га нема. Говори савршено француски. Поправљајући косу, ослушкује. Седи слободно као неки мушкарац, брише лорњон и осматра у наоколо.

— Ово је нека јака кућа, рече мој друг.

— Ђаво ће је знати, рекох ја који сам, и ако увек склон да оговарам, вечерас био уморан и да говорим.

Види, молим те, само тај начин одевања.

Зар није луда Ја мислим да јој има више од че.

трдесет година >

— Свакако, рекох ја. Није „младуница“ | | — Шта ради, упита мој друг. |

5

— Обазире се, рекох ја. Дише као нека глу-. мица. Као да је на позорници... Сад гледа у месец“

и успија, удише свеж ваздух...

#) заљубио се