Pokret

364

нансиског закона за 1920. и 1921. још раније пак предлогом финансиског закона за буџетске дванаестине за 1919. годину, влада је била овлашћена, — ово је доцније санкционисала чл. 130. Видовданског Устава, — да може доносити пуноважне одлуке у питању извоза и увоза, управо са Скупштине на њу је пренесено право вођења царинске политике. Компетенција Министарског Савета била је разблажена у прво време на пет привредних ресора: као најглавније: Мииистарство Финансија, затим Трговине и Индустрије, Социјалне Политике, Исхране и Обнове, Пољопривреде и Вода. Царинска политика, коју је водило Министарство Финансија, престављала је део финансијске политике, дакле фискални државни моменат био је најглавнији. Министарства Социјалне Политике и Исхране водила су заједно царинску политику у знаку социјалне политике — у жељи да се олакша положај потрошача и исхране — не схватајући да једна здрава социјална политика може и треба да буде вођена на бази исто тако здраве продукционе политике. Водити пак социјалну политику на штету продукционе политике, значило је крах

једне привреде где сентиментални обзири према улици негирају истине стечене дугим искуством науке.

И сасвим је разумљиво што је царинска политика, у место да буде средство наше нове обнове, била оруђе, предмет експриментисања. Постојало је у исти мах пег у основи различитих концепција о вођењу наше царинско-трговинске политике, и не само да су оне постојале и једна другој биле у супротеости, већ да би пародија била већа, све су оне реализоване, спровођепе у живот — и Министарски Савет је све те мере ревносно санкционисао у пуном уверењу да их својим пристанком унифицира и измирује.

покрет

старски Савет, хотећи да један део одговорности и надлежности скине са себе, установио је још 1918. године Привредно-Финансиски Комитет Министара и дао му пуно овлашћење за решавање свих питања, договорно са ресорним министром. Дошао је још један одлучујући фактор за питања из области царинске политике и створена је још једна могућност више, да вривредни интереси земље буду оштећени, у толико пре када се зна да мотиви често пута нису били довољно основани и да су често пута били политички,

Са целом овом рђавом традицијом морало је да се једном прекине. Основна привредна питања нису била рашћишћена. Прошле су четири године пуне искустава и рђаве прошлости. Трговинска политика вођена је без икаквог плана и реда, ма да је њен програм требао да заузме највидније место у целокупном програму наше привредне обнове. Циљ и задатак трговинске политике је несумњиво да подигне производњу и да се постара да створеном вишку домаће радиности створи и осигура прођу. Нашапоратна трговинска политика није одговорила ни првоме ни другоме задатку. У првоме случају пуна је одговорност њена. Домаћу радиност треба заштитити, несумњиво по једном систему, који одговара потребама земље, да би се повећала производња и дошло до жељених вишкова. Наша царинска политика не само да није радила на подизању производње; не, већ је чак и оне вишкове који су се стварали без њеног утицаја ометала у њиховом реализовању. У другом случају када се говори о уговорном делу трговинске политике, један део одговорности за наше неуговорно данашње стање пада несумњиво и на наше Министарство Спољних Послова, које се није ни мало трудило да створи основне политичке могућности за наше економске

Београд у грађењу, 1928: Поглед од Железничке станице

Када се већ говори о компетенцији у решавању наших привредних питања, да нагласимо још и незахвалну улогу коју је у овоме целом послу играо Привредно-Финансиски Комитет Министара. Мини-

односе са неуговорним државама. Све друго је не-

сумњиво одговорност наше трговинске политике. Пре него што би објаснили ово, потребно је да

учинимо једну напомену. Потреба за царинском ау-