Pokret

покрет

Допустити да тај респект избледи, значило би помирити се са сломом те политике, и пристати да дођу у питање резултати које је она донела и који су изгледали трајни. А то би, опет, даље, довело у опасност и саме основе државе какве је поставио Бизмарк. Скупи милитаризам и аутократија мотли су бити подношени, док су сваки дан давали тако рећи материјалне доказе о својој ефикасности: док су немачком народу, на рачун других народа, осигуравали просперитет али чим та 'ефикасност постане неизвесна, — за њих нема опстанка. Психолошки је, дакле, људима који су владали Немачком, и који су веровали да њихов режим једини одговара немачком народу — а то су морали веровати, јер их тај народ никад није демантовао — било немогућно да у великој европској кризи не потегну мач. То у толико мање, што су мислили, да је њихова ратничка супериорност изван дискусије. Већ за првих четрнаест дана, рачунало се, Француска, неспремна и партијским борбама разривена, биће оборена са неколико удара, (Белгија као војни фактор уопште није узимана у обзир), остало ће довршити — револуција; за то време, и сама Аустрија ће бити у стању да задржи паралитичну Русију, ако ова, против сваког очекивања, успе да, без смртоносних трзавица, спроведе мобилизацију.

Данас је јасно, да је тај рачун био сасвим погрешан, али требало је да прође четири године, да

Британска Империја мобилише тринаест милиона људи -— ко је на такву могућност смео помишљати 1914. год! — и да Америка узмогне свакога дана

бацити по једну комплетну дивизију у Француску, па да та погрешка постане очигледна. И баш у том се испољава сва апсурдност прератног реда ствари у Европи, што ни овакав, свакој логици противан рачун, није био нереалан и што је мало требало да се он покаже тачан. Зато што су Хоенцолерни четрдесет година удешавали ратни апарат, и што је на то немачки народ драговољно пристајао и спремније него

и један други постајао машина за убијање и деструкцију, — зато је Немачка требала добити хегемонију! То јој је, једино, давало квалификацију, да системизује ствари на овој Планети према тупим, касарнским концепцијама пруских генерала! И апсурдан и неморалан био је тај ред. Једно морално чудовиште

била је та Аустро-Угарска, кад је морала загазити

> Кој

УЛТИМАТУМ АУСТРО-УГАРСКЕ СРБИЈИ“

Г. Барон Гизл од Гислингена, Аустро-Угарски Посланик у Београду, Г. Лази Пачу-у, Заступнику Председника Министарства и Министра Иностраних Дела.

У; Београду. 10./23. јула 1914, год.

Господине Министре,

Част ми је предати Вашем Превасходству приложену ноту коју сам примио од своје Владе, а која је упућена Влади Краљевине Србије.

Изволите итд. -

Предато лично

у 6 часова по подне,

“ Документи су из српске Шлаве Књиге, објављене у Нишу у јулу 1914. и из званичних Српскиг Новина,

у рат зато што је суседна Србија, успевши да ослободи своју поробљену браћу и да место турског дивљаштва на Балкану створи услове за европску цивилизацију, добила — боље погодбе за живот и развој. И исто такво чудовиште био је и тај немачки систем, коме је ова аустријска фатална нужност такође била фатална нужност. Кад се, дакле, са стране бранилаца побеђених истиче, да су одговорни берлински и бечки кругови, пре десет година, морали ући у рат, тим се можда ублажава лична одговорност главних актера — премда су ови и сви заједно и сваки за себе толико незнатни да им је, данас, скоро подједнако излишна и одбрана и осуда — али се у исто време подвлачи и неправедност и морална немогућност ствари за коју су они милионе послали у смрт.

Та немогућност, тај инзулт на савест и здрав разум, то, а не дипломатске акције и интриге — за које није било ни времена — то је било оно што је, за недељу дана, сабило све народе Европе у један фронт и што је, касније, чак и американске фармере дизало на „модерне кроазаде“ преко океана.

Четири године трајала је борба. У њој је часна улога била нашег народа, а специјално Србије. И материјално, и морално, она је дала више него свој део заједничкој победи. Њени пукови су армије ломили и сламали и сломили, и најзад их збрисали, отерали у ништа, као божји олуј смрад. То је матери= јални прилог успеху. Али није само то дело Србије, Она је у црним данима — а било их је много! светлила лепотом свога херојског мучеништва, и подвизи њених синова крепили су веру у човека и тамо где ју је, под неодољивом силом механизоване го= миле, тешко било одржати. Тим делима, којима ће живети генерације, докле год се буде ценио хероизам и жртве, дакле, докле год човек буде човек, — ми смо ушли у историју Европе. Јер наша су страдања изазивала саосећања, и наше радости биле су радости свега културног свста, и кад се наша победничка застава завихорила над разбијеним непријатељским војскама, значила је символ општег ослобођења од четворогодишњег страдања. То је заслуга у првом реду оних који оставише животе своје у страшном хрвању од Саве до Солуна, и од Солуна до Саве. Жртве су страховите, али је и дело

достојно њих.

31. марта 1909. год. Посланик Србије у Бечу дао је Ц. и Кр. Владе по наредби своје Владе ову изјаву:

„Србији признаје да Та ассотр! створен у Босни и Херцеговини није повредио њена права и она ће се према томе саобразити одлуци које Силе донесу односно чл. 25. Берлинског Уговора. Примајући савете Великих Сила, Србија се још сада обве-

зује да напусти држање протеста и опозиције, које је заузела према анексији још од последње јесени, и, осим тога, обвезује се да промени правац своје садашње политике према Аустро-Угарској, како би у будуће живела са њом у односима доброг суседства.“

Међутим, историја последњих година, а нарочито жалосни догађаји од 28. јуна, показали су да у Србији постоји превратнички покрет, чији је циљ да одвоји од Аустро-Угарске Монархије извесне делове њених територија. Дошло је до тога да се тај покрет, који се јавио пред очима Српске Владе, ма