Pokret

202.

покрет

— Дакле, иде се на Лапад... — закључи Лена

и уздану лако. | _ Келнер поче да доноси вечеру, која одпоче у

најбољем духовном расположењу. Одједном, у сред вечере, Олга пљесну рукама и устаде са места. — Господе Боже, — узвикну, — оно је Богољуб! — И не обраћајући пажњу на околни свет; — Богољубе, Богољубе! Овамо, забога, зар нас не видите! (Овамо, овамо... -

Лена устаде са столице, лако викну, а ислуштен нож зазвеча на столу. Али то нико не примети, јер су сви погледи били окренути на ону страну одакле је долазио Богољуб Кнежевић, Био је одевен по последњој моди, са тек запаљеном цигаретом у зубима, са кокетно натученим сивим шеширом над очима. Он радосно притрча столу:

— Какво изненађење! Ви овде» Вељко! То је сјајно. Јутрос сам допутовао и у мало да нисам умро од досаде, ха, ха, ха!

Веселост младог човека је била заразна и сви се почеше смејати. Олга поче представљати, врло озбиљна лица:

__— Ви се не познајете» Боже... Димитрије Павловић, лореат париског конзерваторнума, Богољуб Кнежевић, студент... — Она се збуни и била је тако врло дражесна. — Ви сваки пут нешто друго студирате да и не з:ам како да вас представим.

= Појсе јаг шете... то ми је последње занимање, ни најмање непријатно. Напротив.

Паследња на реду била је Лена. Она је са тешком муком успевала да остане мирна. Једва приметно бледило покривало је њено глатко чело. Уснице су јој се наједном осушиле, а дланови овлажили.

— Ако се не варам, — почг Богољуб потпуно присебно, — ја сам већ имао част да будем представљен госпођици ЈЉотић... истина давно, на неком журу, али се... ха, ха, ха! Лако се заборавља.

После тих формалности њему направише место између Катарине и Лене, потпуно занемеле и збуњене. Преко од ње седео је Димитрије и смејао се заједно са осталима и не сумњајући ништа. С времена на време, она је осећала Богољубово колено како се дотиче њеног, али није имала снаге да се одмакне. Вечера је одмицала у живом и веселом разговору, зачињеном громким Богољубовим смехом и Димитријевим анегдотама. Само је она ћутала. Владимир упита:

— Што си се ти ућутала» Да ти није рђавог

Она га само погледа и не одговори ништа.

Некако прел крај вечере, говорећи преко стола са Вељком, Богољуб извади из џепа једно писмо и почне се њиме играти. Правио се као и да не примећује шта ради. Било је то оно грубо и лаконско Ленино писмо: „Господине, желим да од данас не чујем ништа виле о вама...“ У једном тренутку чак, Богољуб га положи на сто, са адресом горе. Лени застаде дах. Димитрије је могао познати рукопис, И Владимир. Она скочи са столице. Сви погледаше у њу. Боољуб диже писмо са стола и пресави га.

— Ништа! — одахну Лена. — Учинило ми се... — и поново седе.

Тек што она седе, а Богољуб, настављајући прекинут разговор са Вељком, исцепа писмо и баци хартице под сто. Све се то догодило у тренутку.

Нико ништа није могао приметити, јер се општи

разговор и смех не прекидоше ни за часак. Смисао свега знали су само Лена и Богољуб.

Страх у Лене ишчезе исто онако безразложно као што је и дошао, очи јој запламтеше, а осећање нечега што ће можда доћи, нечега што ће бити снажно, дубоко, још не проосећано, испуни је одједном. Седела је непокретна на своме месту, са изгледом да пажљиво слуша оно што се око ње говори (чак је неколико пута отворила своје набрекле румене усне, па се чинило као да ће се тог тренутка умешати у разговор), али она беше далеко од свега тога и ослушкиваше пажљиво само оно што се у њој догађал). Срце је пукло и усхићење тражило своје право. Димитрије се с друге стране стола добродушно смејао, све више тонући у маглу. Једно чврсто мушко колено дотицало се њеног, а она се смешила. Зашто.

Тако још осећа млади пугник када се нађе сам у возу који га носи непознатим крајевима, а мисао, тајна, најтајнија мисао, коју ни себи самом не може да саопшти, а која се почиње и свршава са можда, испуњава га блаженством. Он се грчи ка своме месту, смеши се и рад је да сви са њим деле његову радост. Шта то очекује млади путник, чему се нада, зашто увек уздрхти кад у купе уђе“ каква нова сапутница, увијена у пепељави путнички веор Зашто му грозничаво сјаје очи док корача непознатим градом, крај непознатих људи, крај непознатих жена и сам непознат» Зашто мења план свога пута, зашто негде остаје по три дана дуже, а негде пројури не обраћајући пажње моћним кателралама, ради којих путује Зар то само она неречена и несхваћена мисао, тајна, најтајнија, која се почиње и свршава са једном једитом речју можда, зар то само она равна вашим поступцима Упитах једног: „Шта очекујешт“ Он се збуни. Ухвати ме за руку и пријатељски је стеже: „Не смеј ми се, — рече, — ја не знам ни шта очекујем, ни шта хоћу. Али ето, (његове очи заблисташе) ја сам као у екстази и тужно-срећан, Мени је добро.“

Ноћ је била свежа Звезде су се једва назирале кроз светлост електричних лампи, које су се љуљале у зеленилу. Граја гостију се мешала са звуцима оркестра, који је свирао на крају терасе, док се непомична пучина искрила под месечином. Келнери су лако као сене промицали између столова, носећи на послужавницима пића, сладоледе и кафе. Била је ноћ...

— Ах! — узвикну Лена одједном и завали се на столица, ширећи руке, због чега се хаљина преко груди затеже и оцрта јасно њене округле дојке. Али се она на време трже, засмеја нервозно и зари главу у Олгино наручје.

Све је то било тако ненадно и тако страсно, да сви заћуташе. |

— А Бог рече: нека буде љубав. И би љубав.

Лена подиже главу (имала је сузе на трепавицама, две дивне, крисгалне сузе које су се преливале) и погледа у Богољуба. Овај рече:

— Тога вероватно нема у Светом Писму, али не зато што није тако било, него зато што пророци то нису хтели забележити из срамежљивости, ха, ха, ха!

И у сред тог расположења, Димитрије доби једно мало писамце. Он га прочита једном, још једном, затим пребледе и скочи,

— Господо, — рече, — ви ћете ме извинити.