Pokret

покрет _

_ Каква несрећа, каква несрећа! Ја ћу се одмах вратити... Господе Боже! Можете ме причекати, а ја ћу само часом отићи. Замисли, Лена, гђа Томић, г-ђа Марта, ти си је видела онсг дана на станици, заједно је с нама допутовала, — јадница је сломила ногу. |

Једно слегање рамена.

— Г-ђа Марта»

— Да, да! Зар је ниси видела» Она госпођа што је имала дивно детенце, малог анђелка. И сад замислите, она је потпуно сама овде, девојчица се сигурно уплашила, можда и плаче, а мати не може да је утеши. Та и ви је Олга знате! Како је златна била мала на путу; није никако плакала као остала деца, већ је целим путем брбљала и смејала се. Каква несрећа, каква несрећа...

И Олга хтеде са њим, јер се била ражалила због девојчице, али је други задржаше. Димитрије је био већ на излазу кад Лена скочи са свога места и потрча за њим. Њено се расположење беше расплинуло. Стиже га.

— Како је то дивно! Желим ти лепу забаву. — Затим заједљиво: — Чудо није сломио ногу какев познаник, него познаница. Срећниче!

— Лено, ти тако чудно говориш, да ја...

Она му се насмеја у лице (а била је доведена до суза) и окрете му леђа. Он постаја у недоумици један тренутак, пипну ограду као да хоће да се увери да је збиља од гвожђа, а затим се прибра, одуву прашину са прстију, и журно крете онамо где је требала његова помоћ.

Стигоше Антун и Рачић. Прође девет часова, девет и четврт. Димитрије се није враћао. Лена устаде. Бојала се предстојећег излета:

— Да не идемо вечерас» Ја нећу ићи.

Сви остали су хтели. Чекао се само Димитрије. После четврт сата, Лена је већ била другог мишљења. У њој се бунио понос; осетила се самопоуздана.

— Узалуд чекамо, — рече. — Господин је тамо изгледа врло потребан. Зашто не кренемо»

— Сваки је ковач своје среће, — дода полугласно Богољуб. — Другим речима: свет је позорница на којој може сваки да игра онакву улогу, какву он састави. Режисер, наш драги Господ Бог, брине се само о томе кад ће нас убацити на позорницу и кад избацити са ње, а све остало ми сами удеша. вамо и распоређујемо.

— Нека остане неко да га причека, — предложи болећиво Олга.

— Кад види да нас нема, знаће да смо отишли.

Владимир зачуђено погледа у Лену и ова не издржа његов поглед, па сва румена и мало љутећи се, окрете главу у страну. Причекаше још неколико тренутака, а онда кренуше.

Месец се мало зачуђен и накривљен огледао у мору.

ХИ.

Неки пароброд писну; чу се звекир кроз пусте улице; онда се неко пискаво насмеја, а један глас викну некако тужно : „Цвећа госпару, купите цвећа!“ Затим се све то измеша. Осети се тескоба, а земља поче потмуло да удара по мртвачком сандуку. И опет онај глас што је нудио цвеће тужно се издвоји: „Умро је, умро је!“ „Запалите свећу.“ Неко врксну: „Мићо!“

Димитрије отвори очи сав обливен знојем,

203

Изморен несаницом и догађајима од прошле ноћи и данашњег дана, лежао је он испружен по дивану и узалуд стискао зажарене очне капке: место сна је долазило бунило. У соби је владао потпун мрак; једва приметно плавио се прозорски отвор. Неко је био у соби. Из ходника се чу женски глас:

— Спаваг ;

— Спава, — одговори Владимир, а разговор, смех и кораци замреше на степеницама. Звонце у ходнику нестрпљиво је звало собарицу и његов глас је одјекивао кроз спратове.

Чу се један пригушен врисак, кларинет писну, „цвећа госпару“...

Али Дамитрије учини очајан напор, отвори очи потпуно и спусти ноге са дивана. Усне му беху суве и пекле су га при најмањем покрету, болеле су га мишице, плећа, груди, зглавкови, главу су стезали гвоздени обручи, очни капци беху тешки као олово и сами се затвараху. -

Хтеде да се разгали водом, али вода беше млака; накваси марамицу колсњском водом, и метну је на слепе очи, али га алкохол поче пећи и он је љутито баци на под; запали цигарету, али не би никаквог задовољства, јер га дим поче давити, а у устима осети горчину: он се ухвати рукама за главу, стиште снажно слепе очи и изађе на балкон. Али се одмах врати у собу, упали електрику и грозничаво се намести за писање. Затим написа:

„Поштована госпођо,

Не знам шта ћете помислити о свему овоме. И зашто вам пишем Зар није боље да не објашњавам своје недолажење, него што то радим, и зар сад већ није потпуно свеједно из којих Вас разлога нисам данас обишао, кад Вас нисам обишао Али се надам...“

(Он понови три пута узастопце у себи: али се надам... — и говорећи по трећи пут овај почетак реченични он га већ није разумевао и не могаше се сетити шта је хтео даље да каже.

Ушавши синоћ код гђе Марте у собу, он не беше ни најмање збуњен. Помисао да треба да се нађе на услузи једној младој жени у једном несрећном случају била је толико јака, да он и не примети онај дражесни неред у који се иначе никад странац не пушта. Једино што је видео то је било лице госпођино, пребледело и грозничаво од болова, и уплашена девојчица коју држаше у наручју стара газдарица. Притрчао је кревету, нагго се над госпођу, ухватио је за руке и почео говорити много, заплићући се у своје сопствене речи, распитујући о незгоди и завршавајући свако питање и реченицу са:

— Господе Боже, какве несреће! Али не бојте се... све ће бити добро!

Доктор беше позван и могао је наићи свакога часа. Требало је девојчицу успавати и склонити. Она врло радо пружи своје слабашне ручице и пређе у Димитријево наручје. Била је сањива и је. дино јој страх не даваше да заспи.

— Но видиш, — поче Димитрије, спуштајући се у трскану фотељу крај прозора, — била тако једна принцеза, па имала пуну башту јелена, и кошута, и малих белих зечева и папагаја, који су умели да кажу: добар дан принцезо...

— А је ли имала лутку, што уме да каже: