Pokret

покРЕТ

210

сивна, и превртљива толико да је неподносна и нај| ближим савезницима, главна је сметња консолидовању Блока Народног Споразума. Уосталом, она је · сметња и консолидовању саме Х.РЈОЈ6. Та странка, у данашњем обиму, ваљада и може постојати само лок јој је могућно да остане идејно хаотична; чим се у њој јаве струје, или појединци, који беже од хаоса, __ морају да беже и из странке. У последње време ово бежање је прилично учестало, и знатан број бивших посланика и првака. странке Г. Радић је казнио, искључивши им кандидатуре на својим листама. Шта је узрок овим несугласицама, то се јасно још не разабире. По Г. Радићевом објашњењу, узрок је врло трост и ништаван: некоји бивши посланици полакомити се на посланичке дневнице и неће да дају паре у партијски фон. Ако је то у истини прави разлог, онда је ово „кажњавање _ посланика, само доказ Г. Радићеве снаге у партији. Премда, и у том случају, тешко је објаснити: како ти људи, од којих су некоји већ двадесет година У партији, и којима је сам Радић увек истицао несебичност и шожровованојст, — како сад најеларед да се полакоме на, дијурие које ау четири године одбијати (да ттршиме2!. Разуме се, ако су све траавице озбиљиије тртроде, ако оу оне знак превирања у самој стар ттицјит, „сада, је Г. Радићево објашњење проста, лематотија.. Најблике време токаваће шта је у истини.

Док трвења међу партијама Опозиционог Блока · долазе од хетеротености циљева његових погтија, код две партије Националног Блока то није случај: ако се уопште хоће да тражи нека идејна подлога њиховим изборним несугласицама, она се може наћи јелино у евентуалној хетеротености будућих циљева. Али већином су те несугласице локалне и личне природе и нису ништа значајније од тако НОО РЛОжења која се јављају у једној истој партији, у доба кад су у питању посланички мандати, — што, наравно, не искључује ла глотжења пређу у слепу вакавженост. ИЗНЕНАЂЕЊА У ИТАЛИЈИ

Прошла среда, 17. ов. м., за италијанску Комору била је дан скандала. Комора је тога дана имала да донесе одлуку о захтеву државног тужиоца у Милану, којим се тражи од Коморе да изда суду поттредседника Коморе п главног секретара Владине сотранке, Франћеска Ђунта, јер је под сумњом за покушај убиства. Оптужени потпредседник је, разуме се, тада сам понудио оставку, али ову је фашистичка већина једногласно одбила, солидаришући се са главним својим говорником у тој седници, послаником Ораном, који је изнео два. разлога против примања. Ђунтине оставке: „први је равлог — питирамо речи Орана — у том што ми сви познајемо дух, срце и веру Ђунтину; други је у том, што мислим да је најзад дошао час кад треба спречити да се, по некој ексцесивној деликалности и неполитичкој племенитости, најбољи међу нашима, (на име, фашистима), или просто да се наши, бацају у замку противницима“. — Као што је речено, читава фашистичка већина показала је најбољу вољу да се ослободи „ексцесивне делатности и Ђунтина оставка је одбијена, — али само за 48 сати. Јер, ипак, било је јасно свима, осим најнеурачунљивијих екстремиста, да не може остати на челу Окушштине човек који је у сукобу са — кривичним законом. То у толико ма-

ње, што је против Њунте устао и бивши министарпредседник Саландра последњи од оних фаттистичких савезника који су још сстали верни Мусолинију. Заиста, после два дана, у петак 19. ов. М., опет је Ђунтина, афера дошла шред Комору. Ђунта је, „из своје иницијативе“, опет поднео оставку, да би, како сам вели, „добио пуну елободу акције као посланик“. И као што је пре два дана оставка једногласно од свих фашистичких посланика одбијена, тако је сада. једногласно примљена. Само, овога пута, видело се, да. је једнодушност — под мораш: вође крајњег фашистичког крила, М. Бјанки, Фаринаћи, Торе, дали су разумети да им врло тешко тада ово натуштање Фунте и да ту жртву чине само под притиском Мусолинија. То су толико показивали. да су, у јавној седници, скоро дошли у сукоб са Вођом фаштизма. Њихово оклевање у овој прилици сасвим је разумљиво. На страну то што Ђунта, по њиховом схватању, није ништа, крив сва његова кривица је у том што је фашистичке методе „лримењивао сан-жен“ — али је поступак Мусолинијев према њему опасан и са друге тачке гледишта. Некоји од најинтимнијих сарадника Мусолинијевих још летос су отишли у апе, а Вођа није ни покушавао да их заклени, премда се, све док није букнуо скандал ради убиства Матеотија, користио радом њиховим. Али и сем тих апсеника, читава је серија фашистичких првака које је Мусолини, под разним изговорима, уклонио са политичке сцене: Де Веки, Де Боно, Итало Балбо, — и сада Ђунта: природно је да они који још остају стрепе, предвиђајући и за себе сличну судбину. Зато нису тако олако хтели да напусте Ђунту и зато је њихово држање у Скупштини, птриликом гласања о демисији, скоро имало карактер побуне.

Али то њихово бунтовништво било је сензација, само једног дана, јер ускоро је дошла друга, јача, која је читаву Ђунтину аферу, бар моментано, шотисла у заборав. У суботу после подне, 20. ов. М., кад се завршавала дискусија о буџету Министарства Финансија и кад су посланици нестрпљиво очекивали крај, да би се равишли кућама, рачунајући да ће им божићне ферије трајати до фебруара. изненада уста Мусолини и на највеће запрепашћење своје странке поднесе шредлог о — модификацији избор“ ног закона. тражећи да Комора тај предлог узме у шретрес већ 3 јануара... „Модификатија“ коју штредлаже Мусолини, у детаљима још није позната, али оно што се о њој зна довољно је да јој се види заматај. У истини, ова „модификација је у ствари сасвим нов изборни закон и значи враћање униноминалном систему. Реформа изборног закона сама по себи није ништа (необично, али кад та реформа. долази од Мусолинијеве Владе и. нарочито, кад од те Владе лолави оваква реформа, која је у сукобу са интересима. фашизма, онда је она. један препад коме, јамачно, начин бирања Народног Предстаљништва није једини, и не први пиљ. Јер, као што се зна, 15 Мусолини је од прошле Коморе мотао добити изборни закон какав је хтео. Он јој је натурио овај који је сада у снази, јер такав изборни закон, дајући релативној већини бирача апсолутну власт у СОкуптитини, најбоље конвенира фашистичкој диктатури. Тај изборни закон, под птресијом Мусолинија, изгласан је 31. децембра троштте године, и по њему су извршени избори 6. априла, који су фашистима дали једну, чинило се, поражавајућу већину. Шта. је било