Pokret

У зена нрнввнаја а 4 мн еви и

покрет 158

њен циљ, крај или символ буде одмах од почетка прегледан, мора драма да сешири у правој линији.

Да се вратимо сад опет архитектури.

Линија затвара површине, стене; површине уокружују простор. Битно за архитектуру, простори се надопуњују и спајају у извесном низу и правцу да добију осветлење, да оживе своју просторност под импресијом светлости, па да тако цела градња добије завршну своју заокруженост и постане нека целина, мали свет за себе. Правац у ком се простори спајају да створе неки поредак зове се уарХитектури осовина. То је такође линија, али посебно наглашена, с посебним значењем: она је у средишту. Око ње се све гомила и слаже; око ње се све окреће. Централна она идеја грађевине зауставила се на њој, па одатле одабира из хаоса около себе оно што јој одговара и што треба, а што се опет само између себе слаже, подноси и надопуњује. Тражи се и обавља избор, — осовина је тако први појам који својом концепцијом одаје право обележје архитектуре: из нереда унаоколо хоће да сложи и створи ред, а ред да сврста у известан поредак дајући грубој материји нов, свој облик.

Откуд архитектури та тежња за поретком2

Ми ту осећамо деловање неког неодољивог нагона који налази своје задовољење у сређивању,

ДУШАН КОКОТОВИЋ :

спајању оног, што тежи једно другом. Јединство Зачетне мисли, закукуљено још у првотном плану, тражи према себи јединство материјала, да њим изрази ритом свог покрета, замахе оног у ком ће се обелоданити и за векове укочити у спољашњем свету, Та пажња, својствена чак и мртвој материји, и по којој се спаја оно што има сличне особине За виши неки склад, диже дух до поимања вишег јединства природе, које је у себи оживотворило крајњу, потпуну хармонију јединства свега у васељени, о чему је рефлекс у човеку чиста креација његова духа: архитектура.

Где нема јединства, ту је појединачност; појединачност је опет неко цепање, расуло, смрт. Као што смо из Аристотелова спољашњег подражавања природе утонули сада у драмиу унутарње, стваралачко подражавање самог тока природног догађаја, тако нас и архитектура доводи тек до великог, правог јединства свега, ком је тек зачетак било некад од Аристотела проглашено јединство тројства : места, времена и радње, а које, ма и у најмањој творевини људској, треба бар успоредо да тече с Великом осовином хармоније целог света и свемира. Сваки дубљи животни назор тежи за уметничким изразом, па ће тако и у осовини драме лежати ритмичко уједињење речи и покрета, дана бити пластика сцене, и из ње извирати њихови закони уну-

ХВАР, СВЕТИ МАРКО

~