Pokret

352.

покрет.

тарње хармоније. Према њој мораће аутор имати вазда у виду да ће сваки нови момент акције деловати убедљиво тек ако се оснива на једној од противних сила које гоне лик његову символу, а режисер, тај архитект позорнице, мора своје деловање прилагодити ритмичком костуру дела, да органски изради динамичко бивствовање своје конструкције. Наравно да то може да постигне само ако га је прожела првобетно она намера, што је покренула дела, свом снагом своје инспирације, јер тек дух, који је господар мисли и њене форме, може да схвати и изнесе јединство уметнине, чисту њену композицију и уједностави је до искристализованог јој правог облика.

Да видимо још како стоји са светлошћу.

Архитектонска сендазија је без светлости не-

могућа. Ширећи своју импресију по простору, свет-

лост га оживљава. Расветљен је простор весео, та:

ман жалостан, полусена озбиљна; грхатектура делује |

тек обасјана, јер делује на дух само преко ока. Мвого је дубљи учинак светлости на драму, која на човека утиче и преко ока и преко уха. Пита се сад шта треба светлост да оживи и осветли на сцени, и колико, како дубоко да уђе у тајне драмег

Једно се каже само: светлост даје сцени ње"у пластику. Не тражимо да осветли слику, већ само да слика. Одгвна се преживели назори да декор слика место — осим у извесним, нарочито у натуралистичким и хисторијским драмама —); од њега тражимо да слика радњу, и то одговара много већма њеву појму, њеној променљивости и развијању ако се с њом мења и боја, у којој се радња догеђа, ако светлост слика околину према расположењу које тражи онај час на сцени. (Оваково „ад ћос“ бојадисање нарочито ће одговарати расвети глумца: њега можемо истаћи, или засенити већ према

· испред себе,

потреби, Другачије стоји ствар с циљем радње: драма тежи апсолутном, — како оно да се изаесе на сцену па да се осети као видљивоР

Колико смо се год досад обазирали на Запад, уочивши овај проблем ми се обр ћамо Истору, јер за решење наших драмских проблема, оних које нам пружа наша народна епика, тражи се уз за“ падњачку чврсту и солидну конструкцију источњачки елан фантазије. Ма смо масаон народ, као такав волимо лирику, краткоћу и да се изражавамо у пословицама, да карактеришемо једном речју, ма то била и ругалица. Као мисаон народ створили смо и народну поезију у којој има драмских иритација од необичне снаге и примамљивости, Узмемо ли њих за предмет драмске објективизације осетибемо силне дубине до којих се треба спустити да се ухвати драмска им језгра, и драмски проговори све оно сањарско, песничко стварање што се у на шој увутрашњости вагомилало кроз патње петве-

ковног робовања. Ту стај мо пред великим пита- _

њем: изношење овако дубоких, тешких проблема тражи посебан, све ивтензивнији и лубљи развитак, тај опет хоће дугу пажњу, а ми смо се навикли ка краткоћу, код нас пали часовито. Да остваримо нашу драму морамо према томе савладати своју природу, покушати да уронимо у необичне дубине, које је у својој инспирацији, гледајући плаво небо високо више себе, и слушајући гласове ноћи дубоко осетио народни певач — стварглац. Цељ свих великих покрета јесте да се даде животу замах, који креће напред; то би била идеја која може и наше драматичаре да осоколи да издрже. на започетом раду, јер концентрисана, дуга пажња

вужна је за сваки интензивни напредак. Др. Ђуро Димовић

ЗДРАВСТВЕНА ПОЛИТИКА НАШЕ ДРЖАВЕ

Лекатско је звање једно од најчуднијих звања уопште. Моћ, што је људи с једне стране дају У руке лекару, реална пречесто слабост, што је он

сам осећа и нукају га непрестано, да тражи нове путеве, како би ову веру што у њега сви људи имају ипак векако оправдао. Та тежња нужно га доводи до путева, који су често врло далеко од онога, што обично сматрамо лекарским путевима. Дужност је лекгра, да онима, који трпе помогне, да им учини све што може да их ослободи њихових боли и да им даде злравље. На жалост он је веома ограничен у своме раду и пречесто сам осећа и сувише јасно своју немоћ, да оздрави болесника. С најбољом вољом једва да у половини случајева што му дођу под руку он збиља може нешто да помогне. У логичноме развијању идеологије која се у томе послу сама показује, он мора доћа до закључка, да његова дужност не може бити само то да помогне онима што су болесни него да му је дужност помоћи и здравима да не оболе. Нама је данас јасно да је већином много лакше спречити болест него лечити, Из те једноставне истине развила се данас велика наука превентивне медицине. Студијом болести дошли смо до резултата, да је велики део болести последица социјалних односа, те да се бо

лести могу сузбијати социјалним мерама лакше него

личним лечењем. На место индивидуалне медицине ступа на поприште социјална медицина. Данас живимо у веку у коме човечанство почиње осећати важност људскога живота, и осећајући његову важност оно тражи путеве да га очува и оснажи. Није чудо, да свуда видимо посвећивање нарочите пажње социјалној и превентивној медицини, које имају задатак ојачавата и чувати највеће добро човечанства: човечји живот и његово здравље.

У великом колу народа свега света и наш је народ баш радом око социјалне медицине заузео веома видно место. Ни у једноме подручју нашега јавнога живота ми нисмо дала толико много и толико великога као што смо дали у области социјалне медицине. Комисија стручњака Лиге Народа рекла је лане после једнога научнога путовања кроз нашу земљу, да у историји санитета нема примера, да се негде икада тако брзо толико тога створило, као што смо ми створили у ових шест година после Уједињења. Упркос тих признања најкомпстентн јих наша јавност нема појма о томе шта је управо наша држава учинила на том подручју.

Даном Ослобођења наша је санитетска служба, у колико смо је пре њега имали уопште, била сасвим разорена. Распарчана на седам различних

покрајина са сасвим различним законима, вођена по