Policija

248

Он је одавно умро и ја хоћу овом "приповетчицом да му приредим, један мали помен.

Звао се Таса Михаиловић. Био је омален и сувоњав. У друштву су га сматрали пре за слабачког него ли за снажног, до које се оцене, можда, долазило и са обзиром на његову тиху и необично мирољубиву нарав. Ако би се, на пример, у друштву у ком је и он био, дошло до каква неспоразума или сукоба, он би, са страхом, утишавао обе стране, па их, чак, и молио да се смире, само да не би дошло до боја. Таквог човека обично сматрају за плашљивца, а плашљивац је увек и слаботиња. Међутим, кад би га човек погледао у руке, нарочито од лаката па навише, би рекао да је Херкул! Имао је некакве дебеле, чворновате мишиће, који би, кад руку пресавије, одскакали као мали хлебови! Но како он својим држањем није показивао никакве знаке какве снаге, сви смо веровали да је ова појава на њему породична особина, АЦЕ од родитеља, без икакве практичне „вредности....

Било је то у Крагујевцу, 0 о месојеђама, пред први СрпскоТурски рат. Тада смо обојица били „господа практиканти“.

У очи једне Недеље седели смо у кавани „код Јелена“, где је свирала дамен-капела. Али нисмо слушали музику толико, колико нешто друго, што нас је више занимало. За нашим столом " седео је и један стари чиновник, који је имао чудан обичај да, кад мало више повуче, жали за свачим и као дете плаче. И тада је био повише повукао, а сетио се српске пропасти на Косову, па је плакао и јецао на сав мах; а од суза које су му капале, на поду испред њега направила се читава барица.

— Несрећна неслога великаша, проклета им душа, упропасти онакву војску и славну српску државу Немањића, хи, хи, јецао је на претрг.... Јуначки Милош Обилић распори Мурата, али и он погибе, хи, хи, хи... Славни Царе Лазо, погибе такође, хи, хи, хи... И Косанчић, хи, ХИ, ХИ... И Топлица хи, хи, Хи... Издаде их Вук Бранковић, проклето му семе и колено, ХИ, ХИ, ХИ....

Ми смо ово слушали и смејали се у себи. Јавно нисмо смели то чинити, јер ко зна шта би тада било с нама. А зацело и јесте смешно слушати, како човек очајно оплакује одавно оплакане догађаје. Ама, ни најнежнија мајка, кад изгуби јединца сина, не би могла очајније и са већим болом оплакивати.

Слушали смо га дуго па нам, најзад, би и досадно. Пред поноћ Таса ме позва да идемо — и изађосмо из каване.