Policija

— 335 —

чи с успехом доказивати, да административна власт у овом «случају не ужива дискреционарно право, и да према томе „административни судови могу контролисати тачност оцене аджминистративне вдасти о вредности повода, не напуштајући терен своје надлежности, који је: надзор законитости. (Ово. се постизава концепијом правне улоге повода. Пошто је постојање повода услов за законито вршење власти, да би административни акт био законит потребно је у овом случају (7. ј. у слу"чају, када је закон сам фиксирао поводе акта), не само да „законски повод постоји, већ је исто тако потребно да тај повод буде онакав, какав је у закону предвиђен. Није ли ово случај, „акт је незаконит. Оцењивати пак да ли је повод онакав, какав би у смислу закона треба да буде да би акт био законит, значи оцењивати вредност повода т.ј. каквоћу оних законских "чињеница, које чине повод акта. Последица је овоме, да је оцењивање вредности повода (када је ове закон предвидео) питање законитости а не питање целисходности 5), и да оно

5) Премда то испитивање вредности или боље каквоће оних чиањеница, које слжбеника чине неспособним за службу, није питање нелисходности већ питиње законитости; ради чега оно — по нашем мишљењу — има да спада иу нас-лежност нашег административног «судства. Пошто смо овог становишта то нам изгледа, да је напред цитирања одлука нашег Државног Савета (у белешци 47), којом је одбијена тужба пуковника у пензији против укава о стављању у певзију на основу члана 22 зак. о устројству војске од 1904. а ради тога што дотични поковник _не подноси за дејствитељну службу“, погрешна, без упуштања у питање, да ли је Државни Савет могао у опште узети у обзир разлоге Министарског Савета, које је овај поднео после "истека за ово фиксиравог законског рока. (Мишљење у овом погледу г. Д-р Данила ]. Данића несумњиво је тачно; ако је већ творац уредбе о пословнсм реду у Државном Савету и управним судовима прописао "поступак код Државног Савета не поштујуби основни услов за добро правосуђе: једнакост парничних странака пред судом, није било потребно да и сам Државни Савет пружи својом јудикатуром једној парничној страни, фаворизираној већ по самој Уредби, још једну нову привилегију). Погрешна је пре свега — да ово само споменемо, јер смо о томе напред говорили — јер се Државни Савет није хтео упуштати у контролисање оцене министра војног о постојању повода за пензионисање, премда је ово питање законитости а не питање целисходности и према томе не може бити предмет министрове слободне оцене. Али и да се Државни Савет био упустио у контролисање оцене министрове о постојању чињеница, које су имале створити законски повод за пензичонисање, контрола законитости, коју има да врши административно судство над актима административне власти још не би била потпуна, ако Државни Савећ не би проконтролисао и министрову оцену о вреджости пили боље каквоћи чињеница, које су створиле повод за пензионисање.