Policijski glasnik

326 ПОЛИЦИЈСКИ- ГЛАСНИК ВРОЈ 42

Ужасан гнев је бујао, стезао ме за гушу , гнев који се додиривао и са лудилом... са лудилом ! На сваки начин, ја сам тога вечера био луд! Дете је спавало. Дигох се и посматрах га како спава. И оно, тај измет, та ларва, то нишга, осуђује ме на безизлазну несрећу. Спавало је, отворених уста, у завојима, у колевци, поред моје постеље, у којој ја нисам могао спавати! Како сам извршио оно што сам учинио? Да ли знам ? Која ме је сила нагнала, каква ме је нечастива моК обузела? Ох! злочин ме је кушао, а ја нисам осетио када је дошао. Сећам се само да ми је срце страховито лупало. Лупало је тако јако, да сам га чуо као што се чују удари чекића иза зида. Сећам се само тога! срце ми је лупало ! У глави ми је била чудна збрка, ларма, пораз свакога разлога, сваке присебности. Био сам у једноме од оних часова узневерности и халуцинације када човек није више свестан својих поступака и не управља више својом вољом Подизао сам полако покриваче који су покривали тело мога детета; бацих их на ивице колевке, и видех га сасвим наго. Није се будило. И тада приђох прозору, лагано, сасвим лагано; и отворих га. Млаз леденога ваздуха уђе као убицд,, тако лада"н да и ја устукнух пред њиме; и пламени обеју свећа повише се. А ја стајах крај прозора, не усуђујући се да се окренем да не бих видео шта се дешавало иза мене, и осећајући непрестано како сече по моме челу, по мојим образима, по мојим рукама, убиствени ваздух који је једнако улазио. То је дуго трајало. Нисам мислио, ниса® ни на шта помишљао. Одједном чух слаб кашаљ и страховита дрхтавица ухвати ме од главе до пете, дрхтавица коју још и сдца осећам, у корену сваке власи на мојој глави. И једним очајним покретом затворих брзо оба крила прозорска, затим се окретоХ и потрчах ка колевци. Оно је још спавало, отворених уста, сасвим наго. Додирнух м,у ноге; биле су ледене и ја га покрих. И срце моје одједном омекша, сломи се, испуни се милосрђем, нежношћу, љубављу према томе невином створењу које сам ја хтео, убити. Дуго сам га љубио по свиленој косици?; затим приђох ватри и седох. Мислио сам са запрепашћењем, са ужасавањем на оно што сам учинио, питајући се откуда долазе те душевне буре *у којима човек губи сваки појам о стварима, сваку власт над самим собом, и ради као у неком манитом пијанотву, не знајући шта је учинио, не знајући куд иде, као брод у бури. Дете се закашља још један пут и ја осетих како ми се срце на комаде цепа. Ако умре ! Боже мој! Боже мој! шта ћу ја да радим? Дигох се да га видим; и, са свећом у руци, нагнух се над њим. Дисало је мирно, и ја ое умирих; када закашља по трећи пут, осетих један такав потрес, тако устукнух назад, као када човека запрепасти каква страховита ствар, да ми свећа испаде из руке. Подигох је, опет стадох, и осетих да су ми слепе очи мокре од зноја, од онога топлог и леденог зноја који у исто време производи душевна дрхтавица. И ја сам остао нагнут над мојим сином, умирујући се када је подуже био миран, трпећи ужасне болове када је слаб кашаљ излетао из његових уста. Оно се пробуди црвених очију, са кркљањем у грлу, болесна изгледа. Када моја љубазница дође, ја одмах послах по лекара. Он дође после једнога часа, и, пошто је прегледао дете, рече: — Да није захладнело? Ја почех дрхтати као што дрхте врло стари људи, и муцах : — Не, није, мислим да није. Затим га запитах: — Шта му је? Је ли озбиљно? Он одговори: — Још ништа не знам. Доћи ћу довече. Дође у вече. Мој син је провео цео дан у сталном дремежу, кашљући с времена на време. Запаљење плућа показа се те ноћи. И то је трајало десет дана. Ја не могу исказати шта сам претрпео у тим бескрајним часовима који деле јутро од вечера и вече од јутра. Дете умре. — — — — — — — — — — —

А после... после тога тренутка, нисам никако могао провести ни један час, не, ни један час, а да се кобно сећање, оно сећање које гризе, које канда мрви дух на комаде га цепајући, не јави у мени као животиња која гризе затворена У дну моје душе. Ох! да сам могао постати луд! — —- — — — —

Ј. Поарел де ла Вулт скиде наочари покретом који му је био обичан када сврши читање каквога уговора; и три наследника покојникова згледаше се, не рекав. ни речи, бледи, непомични. После једнога минута, бележник узе: —■ Ово треба уништити. Брат и сестра климнуше главом у знак пристанка. Он запали свећу, брижљиво одвоји стране на којима је било опасно признање од страна на којима су биле одредбе о новцу, и метну их над пламен и баци у камин. И они су гледали како иестају бели листови. И не остаде ништа више сем црних огоретина. Како се видело још неколико слова, кћи, врхом ципеле згњечи огоретине, и све се помеша са старим пепелом. Затим, сви троје осташе још неко време гледајући то, као да су се бојали да спаљена тајна не одлети кроз димњак.

„БЛАГО ЦАРА ЛАЗАРА" Иоред предања о благу цара Радована , које постоји у нашем народу, поникло је код иеких веровање, да је негде закопано благо и нашег цара Лазара и његових потомака. Ради саме ове ствари не бисмо се решили, да ишта пишемо; али хоћемо да упознамо публику са личношћу, која је ово употребила као средство за варање и на тај иачин за неколико година живела од тога, варајући наивне и простодуше грађане. Нека нас о свему овоме упозна сам преварени Ђорђе Петровић, тежак из Белог Поља, иза Обреновца. —■ Путујући пролетос на кочијама за Београд, замоли ме неки непознат човек, код остружничке механе, да га повезем до Београда. Ништа против тога нисам имао, само му рекох, да мора напред поред мене седети, јер нема где на другом месту, на шта и он пристане. Уз пут ме питаше: шта сам и одакле сам; па ми се поче вајкати, како му је тешко овде живети и како се мучи; али само, да му је нешто да постигне, он би био најсрећнији човек. — Радознао, као и други свет, упитам га, шта то може бити, те ми он озбиљно поче причати: — Видиш, брат' Ђорђе, ја знам место где има закопаног старинског блага, само нисам у стању сам да га извадим. Пре свега, треба ми још нешто пара, да купим машину, која ће новац копати а после ми треба још једно њих двојица, са којима ћу овај посао свршити, јер сам не могу овим руковати. Поузданог човека за ово нисам могао да нађем, јер се бојим, да ову тајну неће чувати. Него, са тобом бих радо пристао да радим, јер видим, да си иоштен човек. Ако хоћеш, ја ћу ти целу тајну открити. У том бесмо већ пред Београдом. Непознати сиђе па одјури у правцу Врачара, упитав ме претходно, где ћу одсести, што му ја кажем. Кад се смрче, ето ти њега к мени. Одмах ме позва, да идемо његовој кући. Ја се дуго нисам премишљао, јер ме нешто поче копкати. После дугог хода, по што смо и »Звездару® прешли, и обишли десно цркву »Св. Саве", заустависмо се пред једном кућом на крају »Енглезовца«, где су куће са свим проређене. Уђосмо. Мој домаћин показа ми своју жену и своје женско детеице и одмах пређосмо на разговор. — Као што ти рекох јуче, чича Ђуро, мени је познато место, где су новци закопани, настави мој домаћин. Муку сам имао, док сам то сазнао; а ево ћу и теби то испричати, само ми се мораш на со и хлеб заклети, да ћеш тајну чувати. Пре неколико година сазнам ја, да је у Србију дошао био неки Август Бојне, из Америке. Он је донео собом нека документа и тестаменат својих предака, којима је доказао, да је он потомак нашег цара Лазара. Неки Августов прадеда, блиски