Policijski glasnik

БРОЈ 51

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

397

ја учинио лудачки покушај који ми предлажете, ја може бити небих жив умако из миниотрових очију. И парижани не би имали прилике да чују још који пут што о мени. А најзад имао сам и једну особиту намеру. Ви знате моја политичка убеђења. У овој ствари, радим као партизан госпође у питању. Она је била осамнаест месеци у министровој власти а сада он Ке бити у њезиној пошто, не знајући да више нема писма, он ће и даље продужити да чини пресију као и до сада. Тако ће неизбежно сам пасти у замку и ускорити свој политички пад. И његов пад биће исто тако чудан као брз. За сад ја немам никакве симпатије — или ако хоћете сажалења — за оне који силазе. Он је прави топ&1гит ћотгепЛит, генијалан човек без моралних принципа. Ипак признајем да бих јако желео да сазнам тачан карактер његових мисли, када, при пркосу који ће му показати опа коју преФект назива „извесна велика личност«, он буде примеран да отвори писмо које сам му ја оставио у корпици". »Зашто ? јесте ли што нарочито написали«. „Разуме се — не би било лепо оставити празнину — то би се могло протумачити као увреда — министар Д— једном у Вечу одиграо ми је једну непријатну шалу и тада му рекох пола у шали да ћу му се осветити. Тако, пошто знам да ће бити радознао да дозна која је то личност која га је надмудрила, ја држах да је право да га упутим на прави траг. Он познаје мој рукопис са свим добро и ја сам копирао у сред листа речи: — Цп (Језзет 81 Гипе81;е, 8'П п'ев1: сН§;пе <1'А1;гее, ев1; сН^пе с1е Тћуев^е«. Оне се могу паћи у Атре — и од Кребијонч. Тако кобна памера ако није достојна Атрее, достојна је Тиеста.

БЕРЛИНСКЕ ПРОПАЛИЦЕ, ЛОПОВИ И ВАРАЛИЦЕ (НАСТАВАК) * * * На супрот другим светским варошима, у Берлину нема ни једне велике злочиначке дружине, која извршује велике злочине по нарочито спреманим и удешаваним нлановима; таква се једна дружина иронашла рлучајво, али већ давно 1883. године. Берлински злочинци у опште „раде" у малим групама, у којима има највише шест лица; са толиким бројем чланова раде они и онда, кад имају да ураде и какав изванредан »посао«. Поједине се групе друже међу собом; налазе се у извесним локалима, потпомажу се, крију се од криминалнога комесара и истражнога судије, и не издају нити окривљују никада један другога (да не говоримо о изузецима). Тај је »дружевни дух с< веома жив међу њима, па се односи и на материјалну помоћ, ако овај или онај друг падне у какву неприлику. Тај им дух не допушта, да икада дођу у међусобну свађу, и да увек без препирке извршују поделу плена; па иде чак и дотле, да једаи лопов прима на себе кривицу другога у каквом општем подузећу, особито онда, ако зна, да ће његов друг због пређашњих кажњавања бити много осетније кажњен, но што може он бити кажњен. Често то бива и на веома оригиналне начине: стварају се читави романи, само да би се оптуженик истргао из руку правде. — Једне је јесење ноћи пролазио један тајни полицајац берлинским улицима, _џ нриметио је у Вилхелмовој улици, да се око једне куће шуња некакав подозрив човек, и најзад га нестаде у капији исте врло отмене куће. Полицајац одмах зовне првога ноћнога стражара, и ухвати исту особу, кад се она вратила из куће. У џеповима тога човека нађени су, поред револвера, један мали женски сат, дијамански брош и накит за врат; све су те ствари нестале из собе кћери газде исте куће, као што је то сутра дан јавио овај последњи истражноме судији. Злочинац није био познат полицији, нити је пре био кажњаван, а тврдио је, да се зове Ернест Вутке, и да је родом из Келна. Неколико дана после његовог апшења, за које се време писало о томе по свима берлинским новинама, јави се истражном судији једна млада дама, која рече да је кћи покраденог газде, и да има нешто врло важно да говори са судијом. Одмах јој би допуштен улаз

ка судији, и овај већ при поздравл.ању рече, да она сигурно долази што због лопова. »Да, због господина, али он није лопов«, рече она болно. Истражни је судија зачуђено погледа, а она продужи потресено: »Све ћу вам признати, јер знам, да ћете умети ценити моје поверење, и да ме нећете издати! Последњега лета била сам с родитељима у Карлсбаду, и тамо сам се упознала с једним аустријским каваљером, господином В.; разлози су ми били тада непознати, тек се он усудио, да буде представљен мојим родитељима. Молим вас, уштедите ми дугачка описивања — виђали смо се чешће, волели смо се, и тек сам тада чула из његових уста, да је он... већ ожењен, несрећно ожењен, и да мисли да кида брачне окове, од када је мене познао, и од када је мене заволео! Одмах сам нрекинула свако опхођење са господином В., и од тада га више нисам видела, до овде на дан те несреће! Родитељи су ми били отишли некуда у друштво, и седела сам крај отворенога прозора, кад сам на један пут чула глас господина В. — он је дошао за мном у Берлин, хтео је да ме види још једном, хтео је да говори са мном, да иште опроштај, и извадио је из џепа револвер, те је хтео ггред мојим очима, испод мог прозора да се убије, ако га не примим ; и ја — о, ја сам била и сувише слаба, отворила сам му врата! — —® Тежак уздах прекиде причање лепе девојке, и после извесне паузе продужи она потресеним гласом: »Господин ми је В. пао у мојој'соби пред ноге, молио је за опроштај, називао је себе најнесрећнијим створењем на свету за то, што ми се усудио и приближити, говорио ми је и о својој будућности, — и у том чусмо шушањ испод прозора; ја приметих, да се неколико полицајаца скупљају око капије, а и господин В. их примети. — »Видели су ме, да улазим ноћу у страну кућу, и сигурно ме сматрају за лопова!« рече он. Ја нисам умела ништа ни да мислим, ни да саветујем, моја је част била ту заложена, моји ће родитељи све то сазнати, — и ја све то рекох у свом превеликом страху господипу В., а он, племенити човек, хтеде ме одмах умирити и рече ми: »Немате се чега бојати, дајем вам своју часну реч! Дајте ми одмах какве своје драгоцености, ето неких тамо на столу; ја волим да будем ухапшен као лопов, но да вас начиним несрећном!« Он оде из собе, ја чух да се разговара са полицајцима, и — тада падох у несвест. 0 шта сам све поднела, шта сам све претрпела, када сам о томе читала у новинама, када сам чула, да су њега, који се за мене жртвовао, затворили као каквог обичног злочинца, и да ће га и осудити! Преклињем вас, господине, немојте ме издати, а њега племенитога ослободите!" — — Истражни судија обећа да ће учинити колико до њега стоји, прегледа још једном акта, и виде да се све слаже са исказима госпођице; дозове себи затвореника, примети му да он зна све, али »лоров® се не да ни опепелити, и најзад судија каже, да је баш сада била код њега »пркрадена« дама, и да га је о свему известила, да му је све признала. »0, добра, племенита душа«, узвикну узбуђени господин В.; „ја сам знао, ја сам слутио, да она неће имати мира; и баш ћу за то два пут радпје трпети за њу, јер она не треба и не сме да буде несрећна због мене с( . — Истражни је судија сада био тврдо убеђен у невиност затвореникову, и за то му даде слободу; тек је два дана по том чуо, да је испустио из руку једног врло опасног лопова, чија је „млада" играла улогу покрадене ; наравно, да заиста покрадена девојка није ни сањала, да когод радп што у место ње! — Поменули смо, берлииски се злочинци находе у извесним локалима, а тако исто за време зиме састају се на нарочитим баловима, на којима се, разуме се по себи, налазе и чиновници полиције, али су увек пасивни. Ти се балови не држе готово никада у локалима по предграђу, већ већином у врло познатим улицама. Тако су се на пример годинама држали такви балови у једном веома посећеном локалу у Лајпцишкој улици; каФеџија, а ни други гости нису ни слутили, каквоме „сталежу" припадају та елегантно одевена „господа", и немање брижљиво одевене лепе в даме с< ; ту су се обично до раног јутра ти гости предавали даровима Бахуса. Поред тих злочиначких балова, има у Берлину и друга једна врста балова, који су много опаснији — то су „маскенбалови«, и то маскен-балови у правом смислу те речи; јер се људи и младићи на таквим баловима појављују готово увек у женском оделу, а »даме® опет у мушкоме. Та су костимирања где када тако вештачки удешена, да је често разлика изме^у