Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ИРОЈ ;{

наплату повериоца из ове залоге, јер овде још нема државине, када законски пренос није извршен. * * % На задатак у 51. бр. од ирошле године правилно су одговорили ови оншт. писари. Радисав М. Ђорђевић нисар општ. Сибничке. Љубисав Јовановић писар општ. Витковачке. Владимир Милојковић писар општ. Орешковачке који су одговорили да је пресуда иравилно изречена, што се тужиоц одбија од тражења. Но ми ћемо овдб да изнесемо наше мишљеље у томе да разлози за пресуду нису правилни, а зато, што суд није требао тужиоца да бдбије на основу застарелости, но да га одбије од тражења као недоказаног. На првом месту тужба му је неуредна. јер хоће своје тражење, да потражује једностраном заклетвом, којој нема места, § 281 и 283. па се ни доцније не наслања за јасан захтев ове законске одредбе, који прецизира, »да онај који хоКе као доказним средством, да се користи главном заклетвом, мора исту нудити и обеКати, да иовраћену заклетву ирима, с< Да је овако учинио онда би се спор на основу ових доказа и расправио. 0 застарелости не би могло бити речи, јер се тражење не оснива на § 12 и 16 трг. закона, користећи се ирема нетрговцу својим трговачким књигама, када би се у томе случају имао применити § 928 грађ. закона, да му је тражење на основу књига застарело.

АМИН С <ДИ1^А ИЗ ШЛАНИМС^Е Д А^ДМАЦИЈЕ Написао 0, Матавуљ (свршетак) Капетан Мијаило поново заподену разговор са ТИиљчином, који је седео чак у четвртој, петој гомили. Подуже је то трајало, а делибаша као да и не опази да је пред њим вино. Сви понова заграјаше. Прошло је доста времена, докле друго неко момче, из гомиле канитана голубићкога не донесе други кабао вина.А пошто се свака гомила сиабде пићем, оида тек први делибаша захвати чашом и пружи је старешини. Његове женске поустајаше. Он напиј најстаријему до себе, рекавши само: »здрав Тане!® и само сркну. Тако се сви обредише. Тако иу другим гомилама. Друга је сдравица била кићенија. Трећа је почела уз буковичку винску песму, коју двојица певају: »Хајде брате да га запјевамо, Кад пијемо што да не пјевамо!..." Четврта се здравица отегла у бескрај, тако да женскима, које сваку стојећи' саслушају, ноге трну. Њима се не припева свакој на по се, него свима скупа једним стихом, који се понавља, докле се све не обреде: "Женске главе а јуначке мајке!« Након једнога часа могло се чути разхметање, масна шала, исмевање Котарана и Примораца и Личана, отворено признавање крађа, ит.д. Након два часа, већ се није зиало шта ко говори и пева. Шиљчина је опет мудровао и тврдио »да је душа пуша« да се Бог не пача у људске послове. Пред мрак рази})Оше се посрћући. Глас о великом амину као муња прелете целу Буковицу, Котаре и Лашиковицу, и остави за собом велик страх особито међу православним, јер се верује, да може постићи и онога који је и у далеком сродству са уклетим! И Буњевци*) се прилично препадоше. Настаде неописана зловоља и иометња, те се готово ни о чем другом није говорило. Жене и удовице тумарале су по родбини, узимале на испит сумњиве рођаке и саветовале их да учине што треба; стари људи наговешћавали су то исто и омладини ; иопови су саветовали са олтара; Никола Шиљчина није избивао из манастирског млина, слушајући шта се прича,, нагађајући, домишљајући се, како би се он могао уплести, да извуче »јабуку«.

Тако протече првих шест дана великога поста. На освитак недеље, но најлепшем времену, крену се готово сав планински женски и дечји свет на причест, ка манастиру. Такав је обичај сваке године тога дана. Али, мимо обичај, те године, за децом и женскадијом, нођоше и људи из оба села и засеока, јер се ништа поуздано није знало о Зелићевој ствари. Шарена гомила мотала се но нространим ходницима манастирским. Свих пет калуђера заузети беху исповедањем. Горштаци су узалуд питали ђаке: хоће ли бити амина? Ђаци су слегали раменима. Најпосле, кад звона огласише почетак службе, мушкарци сви отидопте пред млин на сунчање и разговор. Око половине летургије дође стари Мијат Зелић са нет шест Жегарана. Крупљани и Голубићани поустајаше и пођоше к њима, али Жегарани навлаш одмакоше и протураше се кроз женске у цркву, али је она била пуна као око. Неки од калуђера викну изнутра: »умири се и умукни народе ристијанскп !® Тане, канитан голубићки, одговори: »Хоћемо духовниче, али, после причести, изагните женскиће !® »Па добро к , одговори калуђер... „Ви, млађе жене и девојке с дечицом, како се која причести, излазите на мала врата у доксат, и онде ћете слушати клетву!® — Ха, дакле, биће амина! узвикну капитан и удари се рукама по челу... То ти је, ха! Држ' сад! Сви нребледише и уђуташе и почеше слушати певање кроз нос великог Силивестра, који је био »чредии«, тј. служиотогадаиа. Ђаци наврсташе децу, иа девојке и младе, па бабе. Како се та поворка смањивала, излазећи кроз споредна врата, тако су људи наилазили с поља. Било је опет вреве и метежа, докле сваки заузе своје место, па се најзад све утиша. Онда се појави нн дверима отац Силивестар у црној одежди са свећом у руци. Ђак један стави преда њ налоњу са црним иревесом и са неком дебелом књигом вишњикастих корица; друга два ђака изнесоше снопове свећица и стадоше их брзо делити. Силвестар расклопи књигу и загледа се мршгећи се. Све се очи стекоше на њега и сва се лица намрачише. Стари Зелић поче метанисати. Кад плануше стотине свећица, Силивестар исправи главу. — Благочастиви ристијани! започе ои тихо, малко уздрхталим гласом... Сви добро знате шта је у ирошлу недељу оглашено са овога светога места, каква је страшна претња упућена злотворима Мијаила Зелића из Жегара ако се не покају и Зелићу не намире штету, макар и узели соџбину! Противно свачијем очекивању, зли људи остадоше упорни у злоћи својој, зато ћемо сад метати на њих велики амин, из ове свете и велике књиге Давидове! Кад ја изврнем свећу и узвикнем „а-мин!®, нека св-аки од вас то исто учини и рекне! Ко не послуша нека, је и он проклет!... — Ђаци, звоните! викну пргави Антим. — 0 Боже нас сахрани! рече гласно капитан Тане, крстећи се. Свак промрмља нешто, предохрањујући се од клетве, те је по цркви тутњао жагор. Силивестар је укочио поглед на заглавне леве стране у књизи. Беше то словенска Библија, штампана у Кијевопечерској Лаври, у Русији ХУ1-ог столећа. По жућкастој, незграпној хартији гмизаху крупна незграпна црвена и црна слова. Беше ту, на врху леве стране почетак страховитог псалма стотину осмог.*) Кад забруја мртвачко звоно, калуђер започе, развлачећи и раздвајући словенске речи изговарајући их по старинском српском начииу: Боже, славо моја,, немој мучати. Јер се уста безбожничка и уста лукава на ме отворише; говоре са мном језиком лажљивим. Речима злобним са свих страна гоне ме, и оружају се на ме ни зашто. •За љубав моју устају на мене, а ја се м лим. Враћају ми зло за добро, и мржњу за љубав моју. Постави над њим старешину безбожника. и противник нека му стане с десне стране... Калуђер ућута, упре ирстом на почетак новога стиха и диже главу. Звоно такође умукну. У мртвој тишини, за неколико тренутака, Силивестар је гледао преко збијене, ужаснуте гомиле, која тек тада стаде очекивати нашто страховито. Оданде, где он беше упро прстом, то све до краја псалма стихови беху

*) Срби като.шчке вере. II.

*) У Даничећеву преводу 10 9; П.