Policijski glasnik

БРОЈ 15 и 16

•/ ш

Једнога дана, баш када је држала дете на крилу и причала кметовици своје јаде и патње, примети како је та жена оштро посматра и нешто се чуди. Погледа и она на себе и виде да нема ништа необичнога. Само јој је на грудима ®алило једно дугме. Мало за тим изађе кметова жена и врати се са својим мужем. — Чудно! рече и он, пошто је дуго посматрао Маријине груди. Марија нобледе и хтела је да се опрости; али јој кмет рече: — Остани, Марија. Забављај мало моју жену. Ја треба да идем, а њој је досадно када је сама. Марија поцрвене. Ове је ласкаве речи кметове узнемирише и радо би измакла; али остаде. Седе по нова и једно дете узе на крило, а друго јој се наслони на колено. Опет поче говорити, и ако јој је то тешко ишло. Кметова жена сваки је час нестрпељиво погледала на врата, а Марија опет као да је на жеравици седела. Предвиђала је неко зло; али је саму себе куражила На послетку, после добра пола сата, уђе кмет сав задихан и разбарушен. Затвори за собом врата, иза којих је било пуно света. 'Гада стаде нред Марију, оштро је погледа, па као из неба у ребра: — Ти си краддЈИвица! — рече јој. Марија посрну, а на лпцу јој се разлила самртппчка боја. — Ово дугме, које је наћено при извиђају код Чичија Ленте, личи твојима и нема сумње где си га и нзгубпла, јер теби и Фали једно дугме. ...А одакле ти је овај новац? II показа јој иуну шаку дуката. — Мој муж... — промуца жена. — Није истина! — повика кмет. — А ко вам га даде ? — Нашли смо га у твојој кући, у сламњачи. Марија иаде на колена и гшвика: — Глад, глад, господине!... Карабињери, који чекаху пред вратима, одведоше је, отимајући је светини, која је хтела да је растргне. Близу тамнице, дојури из једног сокачета она песрећна мајка, којој украдоше два детета. на стегнутим несницама, расилетеном косом, луда, викаше: — Крадлшвице, децу ми моју врати.... децу ми врати! Марија сгиште своју уза ое, пасмеја се и уђе у тамницу. Са та.гајанског Ж 1..

310ЧИН Ж КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА с руског Јефта УгричЈгћ 48 — Ама затнто се опет извињаваш? Ах, како се свега још сада гнушам! повика Раскољњиков у претераном гневу, који је, међутим, био готово лажан. — Знам, знам, ја то и сувише добро разумем. Буди увереи да те разумем. Требао бих да се стидим да о томе говорим. — Е па кад се стидиш онда пемој ни говорити. Обојица ућуташе. Разумихин је био врло усхићен. А Раскољњиков је то с гнушањем осећао. Он се и тога плашио, што му је сада Разумихин говорио о ПорФирију. »Дакле у њега морам да просјачим за часовник, мислио је он бледећи и с уздрхталим срцем, а та нросјачка песма мора што природније испасти. Најприродније би било, кад те песме не бих ни почињао; требао бих себе да натерам, да ја ие заневам. Не, то не иде: кад себе натерам, онда то није више ириродно. Али одмах ћу видети на чему сам... Срце ми снажно бије... то није добар знак!...« —. У овој сурој кући, рече Разумихии. »Најглавније је дозпати. да ли он зна, да сам ја јуче био у стану старе вештице и расиитивао за крв, или не зна. То ја морам у часу дознати, одмах на првом кораку, одмах ч.им уђем морам му то с носа прочитати; и-на-че... ја то морам дознати, па ма ме то живота стало!" — Знаш шта? Окрене се он наједном Разумихину с лукавим осмехом, приметио сам данас, да си још од јутрос у необичном узбуђењу? Зар не говорим истину ?

— У каквом узбуђењу? Ни у каквом, повика Разумихин бранећи се. — Ипак, драги мој, та то ће свак приметити. Мало пре си седео на столици, како још никада ниси седео, сасвим на ивици и дрхтао си као да те тресла грозница. Затим си, са свим неочекивано, ђииио. Прво си градио ужасно зловол»по, гневно, а затим онет гсао шећер слатко лице. По некад си и црвенио. — Не, то је твоја измишљотина, шта хоћеш ти с тим да кажеш ? — Какви су то сад оиет изговори ? Хоћеш ли да лажеш као какво ђаче? Гром и пакао онје опет поцрвенио! — Ала си ти нека свиња! — Али зашто си тако збуњен? Ромео! Чекај само, причаћу ја то иа дотичном месту. Ха — ха — ха! Мајка ће се смејати. и још неко. — Престани, Ро^о, не прави будалаштине, то је потпуна збиља... тато је... Шта ће од тога бити? Пи, до ђавола! Разумихин изгубн присуство духа и укочи се од ужпса. Ја сам, драги мој... ни, каква је то свињарија од тебе! — Невин као ружин пупољак. Па да знаш како ти то стоји! Нов Ромео од десет палаца. Како си се данас брижљиво дотерао, чак си и нокте ишчистио ? Гле, гле,- а да ли се то кадгод пређе десило ! Чини ми се да си косу помадом намазао. Сагни се, Бога ти. — Свињо! Раскољњиков се тако необуздано смејао, да се једва дрзкао. И смејући се тако уђоше у стап ПорФирија ПетровИћа. Раскољљиков се радовао прп помисли, да се гласан смех на сваки иачин морао чути у стану Порфиријеву. — Ни једну реч више о томе... или ћу те... удавити!... шапутао је Разумихин гневно и дочепа Раскољњикова за раме. VРаскољников уђе код истражног судије с. лицем човека, који се старао што је могуће више да се погсаже озбиљан, али што му је тек с великом муком испало за руком. За њим је ишао Разумихин с глупим изразом и црвен као паприка, црте на лиЦу биле су му поремећене гневом и стидом. Клемпав изглед и сметено лнце овог одраслог дечака било је доиста обешењачки те да оправда веселост његовог друга. Порфирије Петровић, који је стајао на сред собе, испитиваше по!'ледом оба посетиоца. Раскољњиков се поклоии пред љим, рукова се и изгледао је као да се силом уздржава да угуши смех док је изговорио своје име и занимање. Али тек што је као усиео да се очува хладнокрван и да изговори неколико речи, кад баш у представљању очи му се сусретоше као случајно са Разумихином. Од тада се не мога уздржати и његова озбиљност уступи место смеху у толико бурнијем што је више уздржаван. Разумихин послужи, и без свога знањад као маска своме пријатељу, јер тај »луди смех® ражљути га и заврши се тиме пгго целој тој сцени даде изглед искрене и природне веселостп. — Ох! ниткове! повика он, махнувши жестоко руком. Тим наглим иокретом оборп један мали округао сто на коме је била чаша с чај.ем. : — Али зашто кварите, господо, столове? То је штета коју наносите држави! новика весело ПорФнрије Петровић. Раскољњиков се толико смејаше да за неко време остави своју руку у руци истражног судије; али било би мало ириродно да је подуже тако оставио, за то је извуче у згодном тренутку, те се показа тиме у нравој улози својој. Што се тиче Разумихина, био је збуњен више но икад од како је нреврнуо сто и разбио чашу: нопгго је расудио мрачним изгледом о последицама своје наглости, упути се прозору и ту обрнувши им леђа, стаде гледати кроз ирозор, али, међутим, од забуне није ништа видео. ПорФирије Петровић смејаше се из пристојности, али очевидно очекиваше објашњење. У ћошку, на сголици, седео је Замјотов : при појави Разумихина и Раскоњњикова, беше се у иола подигао тако^е осмејкујући се; при свем том није изгледао као онај који се даје преварити том иојавом и посматраше Раскољњикова са особитим љубопитством. Међутим овај се није надао да ће ту затећп полицајца, чије га присуство непријатно изненади. л Ето оиет нешто" помисли он.