Policijski glasnik

210

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 27

своје решење које гласи: Како су примедбе првостепеног суда обавезне за општински суд, то он усвајајући их потпуно, на основу § 6 и 9 грађ. судског поступка Решава Да се тражена забрана на означену кретност дужникову одобри и одмах удејствује, у колико буде довољно за обезбеду дуга са осталим трошковима изложеним у осудном решењу првост. ваљев. суда, а у колико не буде противно § 471 грађ. судског иоступка. Пописане ствари предати на чување одређеном стараоцу под законом одговорношћу. 7. јуна 1900. год. Ваљево. Председник № 2903. Кметови Писар Други случај : Суду општине крушевачке. Никола Петровић, магазаџија овд. осуђен је пресудом првостепеног суда крушевачког, да ми на име бранилачке награде плати 84 динара и на име парничних трошкова 20 динара. Свега 104 динара. Пресуда је постала извршна и ја је прилажем у ориђиналу. Како Никола ову суму неКе да ми на леп начин плати, то сам принуђен тражити наплату судским путем. Зато молим суд да за обезбеду ове суме у 104 динара, одобри забрану на следећу покретност дужникову и то: кукуруз, јечам и шеницу која се налази у његовој магази. Све што се узабрани нека се преда на чување Илији Павловићу, трговцу овд. 12. маја 1900 г. Крушевац. Марко Николић јавни иравозаступник Суд општински донео је по овоме захтеву овакво решење: Дуг за који се овде тражи обезбеђење проистекао је од бранилачке награде, дакле за суђење је надлежан првостепени суд, а извршење пресуда првостепеног суда врше полициске власти. Када то стоји без обзира на то што сума не прелази стопу по којој општ. суд суди, § 6. грађ. судског поступка, општински суд оглашава себе за ненадлежног за одобрење овога обезбеђења и зато г Решава Док се потражилац од овога свога тражења као неумесног и ненадлежном суду поднетог одбије саопштити му на подпис. Од суда општине крушевачке, 12. маја 1900 год. № 962 Крушевац. Писар Председник Кметови И противу овога решења поднета је жалба првостеиеном С УДУ> који је решење поништио са оних истих разлога, које смо у првом случају изложили, наређујући суду, пошто је потражилац своје тражење пуноважном исправом, § 187. грађ. поступка доказао, да забрану одобри. Општински суд је то учинио пошто су примедбе првостепеног суда за њега обавезне. Како се оваквих случајева и врло често пред општинским судовима налази, то ми ове дане случајеве износимо, ради тога да би се општински судови и њихови писари при појави умели кретати. Дакле јавна исправа и ако је првостепених судова пресуда и решење, а не прелази вредност од 900 динара, узимаће се у поступак за обезбеђење и код општ. судова, на захтев повериоца. А када би се тражило просто извршење њено, онда је надлежна полиц. власт. П0Д УТИЦАЈЕМ ДРУГОГА од Јове Адамови^а (НЛСТАВАК) »Доиста је чудновато 0 , примети сада проФесор Мирковић, четврти члан овог друштва, који је до сада са највећим интересом пратио ток ове дебате, »доиста је чудновато како се нека научена питања поред све своје старооти ипак не крећу напред. Ето са тим питањем о хипнотизму које је већ у сред-

њем веку било познато, ни дан дањи нису научењаци на чисто, ма да је број добивених резултата, који у прилог хипнотизма говоре, огроман". »ПроФесорска посла® одговори секретар суда са шаљивом презривошћу. »Признају да сугестијом може једпа личност да утиче на другу, али не признају да тај утицај може бити казниме природе". Доктор Војновић кога је секретарев говор био мало збунио, окрете се сада на ову примедбу к њему, па му живо одговори: »Та то је баш један од оних многих доказа за моје тврђење, да у неекзактним наукама научењаци неће никад доћи до потпуног споразума, и да се на то не треба ни чекати. У осталом не стоји то, да се у пауци у опште признаје утицај хипнотизма али не и величина и правац истог. Они научењаци који не признају ни сам утицај, као на пример проФесор универзитета у Бону, Фухс; дочим други, као универзитетски проФесори Хирт из Бреславе, Пјер из Берлина и Карло ди-Прел, признају утицај хипнотизма, не стављајући истом никакве границе. к „ Па мислиш, ти докторе, да је утицај хипнотизма безграничан? Запита проФесор Мирковић, кога је све загонетно у науци јако интересовало. »Безграничност је врло широк појам, који се готово нигде а најмање овде може применити. Величина утицаја зависи од његове јачине. Од тога: да ли хипнотичар располаже већом или мањом хипнотичном моћи; да ли је хипнотизирани слабијих или јачих нерава и да ли је хипнотичар више пути или само један пут са хипнотизираним вршио експерименте. Што се мене тиче, ја сам уверен а познат ми је и један врло интересантан Факт, да ће онај хипнотизирани коме је у хипнози заповеђено да метне једној личности своје околине комад шећера у чашу воде, па он то учини, бити у стању ту заповест извршити и онда ако место шећера буде наглашен какав отрован прашак". „Е, докторе, ти прећера!« узвикну сада стари пензионисани судија који је од свега овог мало што разумео, али чувши докторову примедбу да зна један интересантан случај, хтеде га овом примедбом изазвати на причање, јер љубопитљивост беше једна од његових познатих слабих страна. »Ни најмање 8 , одговори доктор. »Сваки којије ма и једном имао прилике да присуствује каквој хипнози уверен јје о овом. У осталом чувени научар Карло ди-Прел наводи вазда примера за чију истинитост његово име јамчи, а и ја сам сам, као што већ рекох, имао једном прилике да се најочитије о томе уверим. „Шта је то било, то јест ако није каква тајна твог лекарског позива?* запита професор Мирковић. »Деде, бога ти, докторе, причај па да попијемо још по коју !« прихвату брзо и судија, немогавши зауздати своју радозналост ; затим се окреге келнеру, ману руком на њ па му рече: »Деде један литар, али знаш од онога к . Келнер се насмеши у знак да је разумео па оде, а судија извуче дувањару па стаде нудити онима око себе цигарете, специалитет од три и по гроша. како их он називаше. Доктор који је пушио само швапске цигаре, извуче једну из велике кожне кутије, одреза јој врх ножем којим се служио при вечери и којег је за сво време разговора држао у руци, тури одсечен врх цигаре у прсни џеп, па запаливши цигару и дунувши прве димове у ваздух, започе да прича : »Једног вечера, одмах некако после мог ступања на бреславску клинику, одем са једним од мојих колега, са којим сам се још у Берлину за време школовања упознао, у једну од првих гостионица у Бреслави на пиво. Тек што смо сели за један сто и отпили прву половину кригле, уђе у исту дворану, која беше прилично празна, један висок, крупан господин, водећи испод руке малу, елегантно обучену госпођу, која се стаде живо окретати по дворани, тражећи по свој прилици какав угодан сто. Мој колега чим их спази устаде па им оде брзо на сусрет. Новодошавши гост, који га одмах угледа, узвикну радосно изненађен, као што то доброћудни Немац увек чини кад изненада наиђе на какву омиљену му личност, а мала госпођа пружи још из далека и смешећи се своју руку на сусрет моме колеги. После руковања и измењених поздрава, а сигурно као одговор на какво питање, показз мој колега руком на наш сто, одакле их ја радознало посматрах, па се онда сви