Policijski glasnik

БРО.Т 27

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

213

— И ја сам. Од тада оу свакога дана делили своју имаовину. Клод Ге је имао 36 година, али му је сваки давао 50, толико су биле озбиљне његове мисли. Албин је имао 20 годииа, али свако је мислио, да му је 16, јер је толико невиности било у погледу тога крадљивца. Тесно су пријатељство утврдила та два човека; боље рећи као пријатељство између оца и сина, не иријатељство између два брата. Радили су у истој радионици, спавали су под истим сводом. шетали су се по истоме дворишту, и јели су исти хлеб. Сваки је од њих био свет за другога. Изгледало је да су били срећни. Говорили смо већ о директору радионица. Тај човек да би покорио затворенике, који су га мрзели, често је био приморан обраћати се за помоћ Клоду, јер су овога волели. У више прилика, када је требало спречити негодовање или побуну, Клодов је ауторитет без титуле притицао у помоћ званичноме аукторитету директорову. За утишавање затвореника вределе су десет речи Клодових исто толико, колико и десет жандарма. Клод је у више таквих прилика чинио услуге директору, и овај га је за то од срца мрзео. Ои је завидео овом крадљивцу. У дубини душе своје гајио је противу Клода мржњу скривену, завидл>иву, неумољиву; мржњу суверена по праву према суверену Фактичноме, власти световне, према власти духовној. Таква је мржња најгора. Клод је веома волео Албина, а на директора иије ни мислио. Једнога дана у јутру, када су чувари водили затворенике у радионице, два по два, један од њих позове Албина, рекавши му, да га зове директор. — Шта ће му? упита Клод. -— Не знам. Тамничар одведе Албина. Прође цело јутро и Албин се не врати у радионицу. Кад је дошло време одмору, Клод је мислио да ће га наћи у дворишту. Ну Албин ни тамо не дође. Вратили су се понова у радионицу, а Албина не беше. Тако је прошао цео дан. У вече када су их разводили по ћелијама, Клод је тражио очима Албина, али га није нашао. Изгледало је, да је много трпео у томе тренутку, јер се обратио речима једноме чувару, што до тада никада није чинио., — Да није болестаи Албин ? — Није. — П^ за што га нема данас ? — А, рече равнодушно чувар, за то што је променио ћелију. Сведоци, који су доцније сведочили о овим Фактима, приметили су, да је на овај одговор тамничарев лако задрхтала Клодова рука, у којој је имао запаљену свећу. Клод прихвати мирно: — Ко је наредио то: — Господин Д., одговори чувар. Директор радионица звао се М. Д. СутрашНјИ дан прође као и прошли, без Албина. У вече по свршеноме раду, дође директор М. Д., да као и обично прегледа радионицу. Кад га је Клод из далека видео, скиде своју капу од грубе вуне, закопча суру блузу своју, жалосиу ливреју Клервоску, јер је у тамиицама принцип, да потпуно закопчана блуза у напред извештава старије, да тај има да говори или моли за што год. С капом у руци, стојећи на уласку крај своје тезге, очекивао је пролаз директоров. Директор прође, — Господине, рече Клод. Директор се окрете. — Господиие, настави Клод, је ли истина, да је Албин променио своју ћелију? — Јесте, одговори директор. — Господине, мени је потребан Албин, да бих могао живети. Ви знате, да ми је недовољно хране, јер је тамнички оброк мали, а Албин је делио са мном свој оброк. — То су његове ствари, одговори директор. — Господине, зар нема начина, да се Албин врати у исту ћелију к мени? — Немогуће је; за то је издата наредба. — Кхз је наредио?

— Ј а. — Господине то је живот или смрт за мене; то зависи од вас. — Ја никада не трзам своје наредбе. —• Господине, јесам ли вам учинио што год? — Ништа. —■ Па дакле за што ми не вратите Албкна? — За то, одговори директор. Пошто је дао ово објашњење, директор оде даље. Клод обори главу и ништа не одговори; био је као тужан лав у кавезу, коме су одузели младунца . Примораии смо да речемо, да туга причињена овим раздвајањем ни у колико није умањила прождрљивост —• у неку руку болест затвореникову. У осталом, ништа се баш осетно није на њему променило. Није говорио ни са једним од својих другова о Албину. Шетао се сам, за време одмора по апсанскоме дворишту. Вио је гладан, и ништа више. Више је њих хтело да поделе свој оброк са њиме, али их је он одбио смешећи се. (Наствиће се). — . ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВСЈ^ОГА 57 — Ко је то? упита уилашен женски глас. — То сам ја... догпао сам код вас, одговори Раскољњиков и ступи у мајушан трем. На проваљеној столици, у искривљеном бакарном свећњаку гораше свећа. — Ви сте то! Воже! узвикну Соња слабо, и оста као укопана. — Како ће се к вама? Овуда? Раскољњиков пожури у собу, старајући се да не гледа Соњу. Уђе затим и Соња, са свећом, свећњак остави, па стаде пред Раскољњикова, сасвим расејана, неисказано узбуђена, и очевидно преплашена његовим изненадним доласком. Наједном се просу руменило по њену бледом лицу, па чак јој се и сузе у очима појавише... Беше јој и тешко, и стидно, и слатко... Раскољњиков се брзо окрене па седне крај стола на столицу. Једним брзим погледом прегледа собу. То беше велика соба, али су необично ниска и једина, којима се Капернаумови служаху, затворена врата у зиду с лева. На сунротној страни, у зиду с десна беху друга врата, али се никад не отвараху. Тамо је већ други стан, под другим бројем. Соњина соба беше налик на неку стају, имађаше облик неправилна четвороугла,, и отуда изгледаше некако нагрђена. Зид са три прозора, окренут каналу, граничаше собу косо, те се, отуда, један угао, врло оштар, губљаше у дубини тако, да се при слабој светлости не може добро ни да сагледа; а други је, опет, био и сувише туп. У тој тако великој соби намештаја готово и не беше. Десно, у куту, беше постеља; поред ње, ближе вратима, столица. Крај истог зида баш до врата, беше прост отесан сто, застрвен плавичастим застором; поред стола две плетене столице. Затим, уза супротни зид, у близини оштра угла стајаше орман, осредње величине, од простог дрвета, па као да се изгубио у празну простору. И го је све што беше у соби. Шућкасти, иодерани и похабани облози на зиду већ су поцрнели у свима кутовима; мора бити да је овде зими влажно, загушљиво и чађаво. Сиромашгво беше очигледно ; чак не беше ни завеса на кревету. Соња ћутом посматраше свога госта, који тако пажљиво и без церемоније разгледаше њену собу; шта више поче, напослетку, и дрхтати у страху, баш као да је стајала пред судијом и оним који ће њену судбину да реши. — Дођох овако доцкан... Има једанаест? упита он а још не гледа у њу. — Има, промрмља Соња. Ах, јест, има! убрза она одједном, као да у томе налазаше себи излаза. —■ Сад је откуцало код газдиних... Ја сам баш чула... Има. — Ја сам дошао носледњи пут код вас, мрачно и сумопно настави Раскољњиков, ма да му је ово тек први пут, — можда вас више нећу видети... — Ви ћете... да идете?