Policijski glasnik

214

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 27

— Не знам... знаћу све сутра... — Па онда ви нећете бити сутра код Катарине Ивановне ? задрхта Соњин глас. —- Не знам. Све сутра ујутру знаћу... Али није ствар у томе: дошао сам на једну реч.., Подиже на њу свој замишљени поглед. па сад тек опази да он седи а она још стоји пред њим. — А што ви стојите? Седите, рече ои наједанпут промењен, гласом тихим и умиљатим. Она седе. Он је за тренутак посматраше љубазно и готово са саучешћем. — Како сте слабачки! Гле каква вам јерука! Провидна. Прсти као у мртваца. Узе је за руку. Соња се једва осмехну. — Па ја сам увек таква била, рече. — И кад сте код куће живели? — Да. — Е, и јесте тако, рече он испрекидано, а израз лица и звук његова гласа опет се променише. Обазре се још једном по соби. — Ви ово од Капернаумова узимате под најам? — Јест. —• А они станују тамо, иза оних врата? —- Да. И они имају једну оваку собу. V — И сви станују у њој ? — Сви. — Мене би страх било ноћу у овој вашој соби, напоменуће Раскољњиков намрштено. •—- Домаћини су врло добри, врло пријатни, одговори Соња, једнако још неприбрана и као да се не сећа, — и намештај, и све, све је њихово. Врло су добри, а и њихова деца често ме обилазе... — Јесу ли то они што муцају? — Јест... Он и муца, и хром је. И жена тако исто... Не баш да замуцкује, али некако не изговара све. Она је добра, веома добра. Он је негдашњи племићски млађи. Имају седморо деце... само једно замуцкује, најстарије, остала су просто болесна... али не замуцкују... Али одкуда ви за њих знате? дода она с неким чуђењем. — Ваш отац све ми је тада причао. Све ми је о вама причао... И о томе, како сте ви. пошли у шест часова, а у девет се вратили, и о томе, како је Катарина Ивановна клечала крај ваше постеље. Соња се збуни. — Ја сам га управо данас видела, прошапће неодлучно. — Кога ? — Оца. Ишла сам улицом, тамо, на крај, на углу, у десет часова, и учини ми се да он иде испред мене. Ваш као да је он. Ја сам већ хтела отићи Катарини Ивановној. — Шетали сте? — Да, испрекидано ирошапта Соња и опет се збуни и спусти главу. — Катарина Ивановна вас умало није била, код вашег оца? — Ах, не, шта велите, шта велите, не! с неким чак и страхом погледа га Соња. — Па ви је онда волите? — Њу? Па не-е-го! развуче Соња, и склопи руке тужно и паћенички. — Ах! ви њу... Кад би ви само знали. Јер она је право дете... Та њен је мозак збуњен, пометен... од туге и муке. А како је паметна била... како племенита... како је добра била! Ви ништа, али ништа не знате... ах! Соња то рече готово с очајањем, узбуђена, измучена и кршећи руке... Бледи јој се образи опет заруменеше, у очима јој се огледаше мука. Види се, да је страшно дирнута, да је у њој нешто много покренуто, хтела је нешто да искаже, да изговори, да заштити и одбрани. Неко ненасито саучешће, ако се тако може казати, исписа се на свима цртама њена лица. — Била! П1та ви то велите! Воже, била! Па и да је била, па шта! Јест, па шта? Ви ништа не знате, ништа... Она је врло несрећна, ах, и како несрећна! И болесна је... Тражи правду... Она је чиста. Она врло верује да свуда и у свему мора бити правде, и тражи је... Макар је и мучили, али што није право неће чинити. Она сама не види, да се не може све ради тога, да у људи буде правде, и љути се... Баш је као дете, право дете! Она је права, права !

— А шта ће с вама бити? Соња га упитно погледа. — Та они су на вама осетили. Оно, истина, пре је све на вама било, и покојник је мамуран к вама долазио да моли. Али сад шта ће да буде ? — Не знам, невесело рече Соња. — Они ће остати тамо ? — Не знам, дужни су за тај стан; само је, веле, газдарица говорила данас да хоће да им откаже стан, а Катарина Ивановна и сама вели, да неће ни минута остати. — Па по чему се она тако јуначи? Нада се у вас? — Ах, не, не говорите тако! Ми живимо усамљене, Соња се опет узбуди иа чак и ужљути, управо тако, као кад би се расрдила канарица или друга која мајушиа тичица. — А и како ће она? Јел'те, како ће? ииташе она љутећи се и узбуђујући се. Њен се ум помрачује, зар ви то нисте опазили? Помрачује се; час брине и узнемирује се, као да је мала, о томе, да сутра буде све како ваља, да буде и за јело што, и све... час ломи руке, пљује крв, плаче, иа онда тек стане главом лупаги о зид, као у очајању. Па онда се опет умири, све се на вас нада; вели, да сте ви сада њен помоћник, и да ће ма где мало новаца позајмити и отићи у свој град, са мном, па ће да оснује пансион за племените девојке, а мене ће да узме за надзорницу, па ћемо да отпочнемо сасвим нов, прекрасан живот; па ме љуби, грли, умирује, и тако верује, веома верује у те своје Фантазије! Али зар јој се и може противити? А овамо ваздан данас она сама пере, чисти. сирема, и корито је сама, онако слабачком снагом, унела у собу, задихала се и пала у постељу; међутим смо заједно јутром ишли да купимо ципелице Полечки и Лени, јер оу им сасвим подеране; али нам, по рачуну, недостајаше новаца, а изабрала је тако мајушне цицелице, јер она има укуса, не знате ви то... И усред радње, пред оним трговцима, заплака се што недостаје... Ах, како је жалосно било гледати. — Па сад је нојмљиво што ви... овако живите, рече Раскољњиков с горким осмехом. — А зар вама није жао ? Није вам жао? опет ће Соња. — Јер и ви, знам ја, ви сте сами и последњу пару дали, а нисте ништа ни видели. А да сте све видели, о, Боже! Па колико сам јој пута сузе натерала! И још прошле недеље! Ох, ја! Само за једну недељу иред његову смрт. Сурово сам се понашала ! А колико и колико сам пута то чинила. Ах, како је данас тешко било сећати се цели дан! Говорећи Соња и руке ломљаше у болу од сећања. ■— Зар ви сурови? — Једт. ја, ја! Дођох тада, настави она цлачући, — а покојник рече : »прочитај ми, Соња, нешто ме глава боли, читај ми... ево књижице". Имађаше некакву књижицу, добавио је од Андрије Семјонића, од Лебезјатникова, овде живи, он вазда неке смешне књиге добавља. А ја велим: а време је да идем," па не хтедох да му читам, а дошла сам им само за то, да Катарини Ивановној покажем огрлице; трговкиња Лизавета донела ми је огрлице и запоњке јефтине а добре, нове и са шаром. Катарини се Ивановној допадоше веома: намести их па се огледну о огледалу, а баш јој се веома допадоше: „поклони ми их, Соња, молим те", рече. Молим те, вели, и тако јој се хтело, пожелела је. А и шта ће јој? Него тако, сетила се само пређашњег срећног доба. Огледа се, ужива у себи, а овамо нема никаква одела, не, него нема ничега, ево већ толико година! А неће никад ништа ни у кога да замоли; поносита је, пре ће сама дати све што им^, а ево ово је сад замолила — тако јој се допало. А мене жао беше и да их дам, шта ће вама, рекох, то, Катарина Ивановна? Тако сам рекла. Шта ће вама. Тако што није требало њој казати! Тако ме је погледала, и беше јој тешко, нретешко што сам је одбила, а то беше тако тешко гледати... И не беше јој тешко због огрлица, него с тога што сам је одбила, видела сам ја. Ах, ја бих сад, чини ми се, све вратила, све бих друкчије учинила, променила бих оне речи... Ох... ја... алп шта!... та, вама је свеједно ! — А ви сте познавали ту трговкињу Лизавету ? — Да... А зар сте је и ви познавали? с неким чуђењем упита Соња. — Катарина Ивановна болује од тешке јектике, она ће скоро да умре, рече Раскољњиков поћутавши и не одговори јој на питање.