Policijski glasnik

222

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 28

—, Увек ! рече Клод. — А, тако, рече директор пролазећи даље, зар није било довољно 24 сата ћелијскога затвора? (Свршиће се).

ИЗ ОТРАНОГ СВЕТА „ТХаметна" будала. — Има 7—8 година, од како у једноме прашком граду обитава један човек, једна посве сумњива индивидуа. Ко је тај човек, одакле и шта је био пре него што је упознат у овоме крају — још је загонетна ствар. Држи се, да је из Бранденбурга, а сам вели, да се некад занимао столарским занатом. Када га упитају за Фамилију и за прошлост његову, он тешко уздахне ; одмахне главом и на мах потеку му сузе. Он их брише и труди се, као да би хтео да их сакрије. Свак, који га познаје, свакако по некадањем његовом исказу, стоји у уверењу, да га је смрт жене и деце „пореметила", те му о томе и није пријатно да говори. Овај човек, по имену Венцл Прушек — да ли му је то право име или измишљено — Бог га једини зна! — важи као „поремећен^, т. ј. ом се сматра као један од оних оригинала, на рачун чије се »памети« свак може пошалити и насмејати се. Скроман је, смирен, повучен и тек по кад и кад дође му па брбља речи без везе и певуши кад томе није место. Деца га улицом чупкају, и задиркују га, а он се тада начини достојанственим, па стане деци давати савете, којима се свак мора насмејати, или појури децу, илн се зацерека, заплаче, чему се опет сви смеју. Тип му је симпатичан, те са тога и са његовог занимљивог понашања примљен је радо по многим кућама, где се са њим шале и за покућарску послугу дају му хране и ситна трошка. Како тако њему је добро. Многи га призивају и обасипају поклонима стара одела, јелом и т. д. Свугде га сматрају за пропалу индивидуу, за поштену душу: сажаљевају га и за његове услуге ваграђују га много више него што оне вреде. Од како зна за Венцла, овај крај, зна га као сакатог у леву ногу, услед чега увек рамље. То у толико више буди сажаљење у милосрдних људи. Али ту скоро, откри се Венцл у свој својој наготи; у правој боји својој. У кућама, које је он посећивао, у којима ј» био тако добро приман, често се опажало да нестане по које скупоцене ствари, највећма виљушке, кашике, часовника и т. д. Нада се вика и тражња! Затварају млађе, претресају децу, али на смиренога Венцла нико да помисли, шгко да покуша да га осумњичи. И ко зна, докле би то тако ишло, да правда не хтеде, да се лопову уђе у траг и да се учини крај његовим концима; да се иохватају његове унцутаријеВраг га нанесе, те из једпе богаташке куће, где је вршио неке покућарске нослове, украде велики сребрни чирак и стрпа га у велики зимски капут, који је и у сред лета често носио, и на коме су џеповп били продрти. Чирак падне на крај капута и услед његове величине, баш се примећавало да ту има нешто. Газдарица примети да нема светњака и нареди млађима, па и Венцлу, да га потражи. Али једна служавка, онако у вицу, примети Венцлу да је он украо светњак, нашто је газдарица љутито прекори. Девојка дохвати руком за капут »шашавков«, и, да би доказала да је у праву, викну: „Ево чирака!" Пошто је из ове куће врло много ствари покрађено на тајанствен начин, ово се Венцлу не могаше опростити. Њега предаду власти, која изврши претрес у његовом тајанственом стану и паиђе на ретко изненађење: Било је ту безброј драгоцених ствари, које је овај смирени човек из више кућа енергично крао. Вредност ових ствари ироцењена је на 2500 Фор., а лопужа је признала дело и, шга више признао је да му је шашавост — извештачена. Сад не рамље више већ шета ираво по апсани. Раннја прошлост његова још није откривена, али се мисли да је то нека замашна варалица и велика протува.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА 58 „Али зар је то нравда, узвикну за се, — зар и то створење, које је још сачувало чистоту душевиу, на послетку, зар, уђе, свесно да уђе,. у ту мрску и смрдљиву јаму? И да није улажење већ ту, и да није она симо с тога и могла до данас да издржи, те јој порок сад већ не изгледа тако одвратан? Не, не, то не може бити! узвикиваше он као мало нре Соња. Не, од канала је досад уздржавала помисао на грех, и она, та.*) ... Што још ни до сад није полудела... Али ко и каже, да није већ полудела? Зар је она при здравој памети ? Зар се при здравој памети може тако расуђивати као што расуђује она? Зар се може стајати над пропашћу, правце над смрдљивом јамом, у коју је већ вуче грех, па махати рукама и уши запушивати кад јој се говори о оиасности? Да она не чека какво чудо? Извесно. Или су све то знаци умне збуњености?" Упорно се задржи на тој мисли. Тај му се изр.аз чак боље свиђаше него сваки други. Стаде је посматрати дуже. — А ти се врло много Богу молиш, је ли Соња? упита је он. Соња ћути, он стоји поред ње и чека одговор. — А гата би ја без Бога и била? брзо, енергично ирошапта она, брзо га пређе својим засветљеним очима и чврсго му стиште руку. »Па, тако и јесте к ! помисли он. — А гата ти Бог за то даје ? запита он, истражујућу даље. Соња дуго ћуташе као да не могагае одговорити. Слабачке груди јој се колебаху од узбуђења. — Ћутите! Не питајте! Ви не треба... узвикну оиа наједном, строго и гневно гледајући га. „И јесте тако ! И јесте тако!« понављаше она за се непрестано. — Све даје, све чини! брзо прошапће она и опет обори очи. „Ето излаза! Ето и објашњење излаза"! Закључи он за се посматрајући је жедном радозналошћу. Некаква књига бегае на орману. Види је сваки пут, кад пође горе и доле; а сад је узе и разгледа. Беше то Нови Завет у руском преводу. Књига беше стара, употребљивана, у кожном повезу. — Откуда ово? викну он с другог краја собе. Она стајагае јога једнако на истоме месту, на три корака од стола. — Донета ми је, одговори као нехотице и не гледајући га. — Ко је донео? — Лизавета, молила сам. „Лизавета! Чудновато ! (с помисли он. Све у Соњи постајагае, сваким тренутком, некако необично и чудно за њ. Принесе књигу свећи и прелиставаше је. — Где је оно о Лазару? упита он одједном. Соња једнако гледаше у земљу и не одговори. Беше мало укосо према столу окренута. 0 Лазарову ускрснућу, где је то? Нађн ми, Соња. Она га косо погледа. — Не тражите ту... у четвртом еванђељу... опоро прошапће она не примпчући му се. Нађи и прочитај ми, рече он, седне, налакти се на сто, подупре главу руком, и суморан се намести постранце, спреман да слуша. »После три недеље на сздму врсгу, онда изволите! Бићу чипи ми се, сам тамо, ако не буде још и горе", промрмља он за се. Соња неодлучно приђе столу, с неповерењем послушавгаи необичиу жељу Раскољњиковљеву. Али ипак узе књигу. — Ви зар нисте читали? запита она погледавши га испод ока, одовуд стола. Глас јој постајаше све опорији, све суровији. — Одавно... Док сам учио. Читај ! —■ У цркви нисте слушали? — Ја... нисам ишао у цркву. А ти често идеш? — Не, шану Соња. Раскољњиков се насмехну.

* ) Деца.