Policijski glasnik

ВРОЈ 28

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

— Разумем... Па, мора бити, нећеш ићи да им оца сутра сахраниш ? — Ићи ћу. Била сам и прошле недеље... на помену. — Чијем? — Лизаветином. Њу су секиром убили. Живци му се раздраживаху све више. Глава му се заносила. — Ти си с Лизаветом друговала. — Јест... Вила је искрена, истинита... долазила је... ретко... није се могло... Читале смо заједно, и, разговарале. Она ће видети Бога. Необично му звоњаху ове књижевне речи, и опет новина: има у ње некакве тајанствене сличности са Лизаветом, и обе су — махните, занесене, сулуде. „Ово је да и сам постанеш лудак! Заразно!" помисли он. — Читај! Узвикну намах наваљујући и раздражљиво. Соња се још колебаше. Срце јој лупаше. Некако није смела да му чита. Готово с мучењем посматраше он ову в несрећну сметену девојку". — Нашто вам то? Та ви не верујете ! прошапуће она тихо и некако се задихала. — Чигај! Ја тако хоћу! наваљује он. — И Лизавети си читала. Соња отвори књигу и нађе лист. Руке јој дрхтаху, гласа јој недостајаше. Почињаше двапут, и никако да изговори прву реч. »Бијаше пак један болесник, Лазар из Витаније"... изусти, напослетку, с напором, али већ на трећој речи глас јој зазвони и прекиде се као сувише затегнута струна. Изгуби дух, скрати јој се дах. Раскољњиков делимице схваћаше зашто се Соња не усуђује да му чита, па што боље схваћаше то некако суровије и раздражљивије захтеваше да му чита. Сувише добро схваћаше како ;јој тешко беше да сад издаје и показује све своје. Разумео је да та осећања у истини као да чине, можда, праву и давнашњу њену тајну, можда још од њена детињсгва, у породици, иоред несрећна оца и маћехе полуделе од јада, међу гладном децом, усред одвратне впке и приговора. Али је у исто доба сазнао сада, и то сазнао доиста, да се, ма да је туговала и плашила се нечега ужасног, ипак примила читања, али да је уједно и сама мученички желела да прочита, поред све туге и бојажљивости, и то да прочита баш њему , да он чује, и то да прочита сад, без одлагања, — па после нек буде што буде!... Он прочита то у њеним очима, разумеде из њена одушевљења, из узбуђености њене... Она се нобедила, савлада грч у грлу, који јој у почетку стиха одузе глас, па настави да чита једанаесту главу еванђеља ио Јовану. Тако прочита до деветнаестог стиха: »И многи од Јудејаца бијаху дошли к Марти и Марији да их тјеше за братом њиховијем. Кад Марта дакле чу да Исус иде, изиђе предањ, а Марија сјеђаше дома. Онда рече Марта Исусу: Господе! да си био овдје, не би мој брат умро. А и сад знам да што заиштеш у Бога даће ти Бог. (( Овде се она опет заустави, јер стидљиво слућаше да ће јој глас опет уздрхтати и умукнути... »Исус јој рече: брат ће твој устати. Марта му рече: Знам да ће устати о васкресенију, у пошљедњи дан. А Исус јој рече: ја сам васкресеније и живот : који вјерује мене, ако и умре, живљеће. И ни један, који живи и вјерује мене, неће умријети на вијек. Вјерујеш ли ово? Рече му она: (и хсао с болом дишући Соња на слогове и усиљено прочита, као да се сама јавно исповеда): „да, Господе! ја вјеровах да си ти Христос син Божиј који је требало'да дође на свијет." Она се као заустави, брзо подиже очи своје на њега , па се брже савлада и стаде читати даље. Раскољњиков сеђаше и слушаше непокретно, не обрћући се, налакћен на сто и гледајући у страну. Дођоше до тридесет-другог стиха. „А Марија како дође гдје бјеше Исус, и видје га, паде на ноге његове говорећи му: Господе! да си ти био овдје, не би умро мој брат. Онда Исус, кад је видје где плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, згрози се у духу и сам постаде жалостан. И рече: гдје сте га метнули? Гекоше му: Господе! хајде да видиш. Ударише сузе Исусу. Онда Јудејци говораху : гледај како га љубљаше. А неки од њих рекоше: не

могаше ли овај,"који отвори очи слијепцу, учинити да и овај не умре?" Раскољњиков се обрте к њој и посматраше је потресен. Јест, тако је, тако! Она већ дрхташе у правој грозници. Он се ■Гоме надао. Примицаше се реченици о великом и нечувеном чуду, и осећање великог одушевљења обујмије. Глас јој поста звучан као метал; свечано, одушевљено, и радосно осећање звоњаху у њему и снажише га. Гедови јој се замршиваху испред погледа јер јој се очи мутише, али је она знала наизуст оно, што је читала. Код последњех стиха: »не могаше ли овај који отвори очи слијепцу..." — она спусти глас па ватрено и страсно изрази двоумицу, прекор и покуду неверујућих, слепих Јудејаца, који ће очас, као громом погођени, пасти, заплакати и уверити се... „И он , и он је заслеиљен и невера, и он ће очас да чује, и он ће да се увери, јест, јест! очас ће, сад ће <( шапташе она, и дрхташе од радости. »А Исус опет се згрози у себи, и дође на гроб; а бијаше пећина и камен лежаше на њој. Исус рече : узмите камен. Рече му Марта, сестра онога што је умро : Господе! већ смрди; јер су четири дана како је умро. (( Она енергично нагласи реч четири. »Исус јој рече: не рекох ли ти да ако вјерујеш видјећеш славу Божју? Узеше дакле камен гдје лежаше мртвац; а Исус подиже очи горе и рече: оче! хвала ти што си ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш: него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. И ово рекавши зовну из гласа : Лазаре ! изиђи на поље. И изиђе мртвац (( . (Прочита она јасно и одушевљено, дрхтећи и хладна као да својим очима гледа): »Обавит илатном по рукама и по ногама, и лице његово убрусом повезано. Исус рече: раздријепште га и пустите нек иде". »Онда многи од Јудејаца који бијаху догили к Марији и видјеше шта учини Исус, вјероваше га (( . *) Даље није читала ни-ти је могла да чита, него затвори књигу и брзо устане са столице. ■— Све о Лазареву ускрснућу, испрекидано и грубо прошапће она, и оста непокретна, окренута у страну, а не сме и као стиди се да на њ подигне очи. Грозничава дрхтавица још је држи. Комадић свеће већ давно тињаше у искривљену свећњаку, и у тој убошкој соби тамну светлост просипаше на убицу и блудницу, који се необично нађоше при читању вечне књиге. Прође пет и више минута. — Дошао сам да о послу говорим јасно нроговори Раскољњиков, намргодив се, па устане и приђе Соњи. Опа ћутом подиже очи к њему. Његов поглед беше особито суров, и нека дивља одлучност беше изражена у томе погледу. — Одаљих се данас од својих најрођенијих, од матере и сестре, рече он. Одсад нећу ићи к њима. Све сам прекинуо. •—• Зашто? запитаће Соња као запањена. Њен скорашњи састанак са његовом мајком и сестром учинио је на њу необичан утисак премда нејасан и њој самој. Вест о раскиду саслушала је готово са ужасом. ■— Сада имам једину тебе, дода он. — Хајдемо заједно... Дошао сам теби. Ми смо заједно проклети, па и хајдемо заједно! Очи му севаху. „Као да је полудео!" помисли Соња. — Куда ћемо? запита у страху и нехотице коракне натраг. — А откуда ја знам? Знам само толико, да ћемо једним путем, зиам поуздано, — и то је све. Једна сврха! Она га гледаше, а ништа не схваћаше. Схваћала је само да је он ужасно, бескрајно несрећан. — Између њих неће нико ништа разумети ако им говориш, настави он. — а ја сам разумео већ. Ти си ми потребна, с тога сам и дошао теби. — Не разумем... прошапуће Соња. — После ћеш разумети. Зар ти ниси то исто учинила? И ти си погрешила, учинила си зло... могла си погрешити, могла си злочин извршити. Ти си подигла руку на себе, ти си уништила живот.... свој (то је свеједно!). Ти би могла да живиш по духу и разуму, а свршићеш на Сеној Али ти не

Из Вукова иревода Нов. Завјета.