Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 12

Тек. број

Назив општина

Тек. број

Назив седа и заселака који општину сачињавају з

Јабучје Маршићи Мечковац Теверич

Мечковачка

4 5 6

Ресшгака

1 2 3 4

Војиновац Милатовац са заседком Осоје Н. Милановац Ресник

Трмбашка

1 2 3 4

Баљковац Белошевац Доња Сабанта Трмбас

Цветојевачка

1 2 3

Јовановац Петровац Цветојевац

Чумићска IV Лепенички — сре

0 о о

Светлић Чумић сто Рача

Тек. број

Назив оиштииа

Тек. број

Назив села и заседака који општину сачињавају 1

Еадљевачка

1 2

Бадњевац Градац

Губеревачка

1 2 3 4

Баре Г. Јарушица Губеревац Д. Јарушица

Жабарска

1 2

Горович Шабаре

Јунковачка

Јунковац

Кдокачва

1 1 2

Клока Сепци са заседком Петровац

1 2

В. Крчмаре

Крчмарека

М. Крчмаре

Лаповека

Лапово

Мирашевачка

1 2 3 4

Вучић Д. Рача Мирашевац Поповић са заселком Мађупа

Натадиначка

1 2

Варош. Наталинци Шуме са заседком Павловац

Рачанска

1 2 3

Бошњање Вишевац Варошица Рача са заселком Адровац

Сарановачка

1 2

Лукање Сараново

Сипић.ска

1 2

Сипић Црни Као

Трнавска

Трнава

НА ШЖНАМА од Жоржа де Лиса Још не беше ишчезао траг од пољупца, који је Рош мало час добио од Гизеле, кад се очи његове зауставише на стасу њенога мужа, који у тај мах уђе у собу. Брзпм, уплашеним погледом загледа се Рош у лице свог превареног пријатеља Хектора Морлена, старајући се да му из очију прочита мисли. Морлен се, пак, намести како му беше понајзгодније, у наслоњачу, испружив и примакнув ђонове својих ципела камину, у коме је ватра весело пуцкарала, да би на тај начин могао бар колико огрејати своје озебле ноге, а са очигледним интересовањем беше се задубио у посматрање паре, која се дизаше од његове обуће. Затим се подиже с наслоњаче, теглећи се полако и трљајући руке, као да би хтео дати израза задовољству своме са пријатне топлоте, која му загрејаваше тело. Рош дахну слободније. — Хектор није ништа приметио, — рече у себи. Не, он без сумње није ништа видео. Да бих у то могао веровати, довољно је било погледати га како се сав предао нријатној топлоти ватре, наваливши се лењо назад и подбочивши се чупавим рукама о своја снажна бедра. Рошу и нехотице дође у главу мисао да сравни своју ситну Фигуру са телом од самих мускула тога риђокосог дива. Ресултат сравњења испао је, без сумње, на штету Рошову, но његова амбиција би успокојена убеђењем у своју елегантност и Финоћу, а Финоћа ће без сумње претегнути на његову (Рошову) страну. Та за Бога и Гизела га је претпоставила своме мужу. Рош де Сталис оставио је Париз услед свог сувише лакомисленог живота, који му је поткопао здравље и имање. Он је по невољи морао да поштеди и једно и друго и да се привремено настани на свом имању. Ту је живео већ неколико месеци. Једини сусед био му је пријатељ из детињства и младости, Хектор Морлен, кога је само љубав ка фоском домаћинству задржала у селу. Морлен је био жењен. Саискреномрадошћу ставио је сав свој дом на расположење своме поново нађеном школском другу, који му се при свем том тако срамно одужио на гостопримству. Али, за Бога, Гизела је била једина женска у околини, која је одговарала његовом укусу, — узрок, који, како изгледа, довољно оправдава човека и умирује његову савест. Рош се спремаше да иде. Хектор се подиже за њим и примети: — Данас је дивно вече. Ја ћу да се прошетам с тобом и попушићу једну лулу дувана успут. —- Ах како си ти неваљао човек, — шалећи се напући усне Гизела; ти ме остављаш саму, — рече пружајући свом супругу чело да пољуби. Морлен се опрезно дотаче чела жениног. Пријатељи се кретоше на пут. Високо над њима, у тамном ноћном плаветнилу, сијало је небо, начичкано безбројним, као алмаз треперећим звездама; смрзнута земља јасно одјекиваше под њиховим ногама. Одевен у капут, кожом постављен, испод чије подигнуте јаке провириваше лула, ћутећки корачаше Хектор крупним одмереним корацима, приморавајући тиме и свога сапутника Роша, да убрза кораке да не би изостао. Рош није смео да замоли свога сапутника да иде лакше, а такође не умеде да нађе речи да прекине досадно ћутање. И ако је био уверен, да Хектор ни најмање не подозрева, ипак је био обузет неком неразумљивом сумњом, неким празноверним страхом, који га је приморавао да као хипнотисан, корача поред тога човека, поред тога превареног пријатеља — у мрачну нему ноћ. У даљини се пружаше голо, равно поље, са једва приметним нагибом; једнолику равнину његову где-где нарушаваше само по неко усамљено дрво, које штрчаше к небу, и чије се голе гране грчевито, као од бола, стезаху, како изгледа, као страшне песнице неког костура. Као платно пружена железничка пруга пресецаше поље; а металне шине губише се у даљини, и на њиховој светлој површини огледаху се звезде, што на небу тако јасно сјају. По узаној пољској путањици иђаху оба путника поред непокретног реда телеграФских стубова, чије се жице јасно истицаху на угасито-плавом небесном пољу. С друге стране пружаше се напуштена равница, која беше готова да заспи под снежним покровом. Далеко на хоризонту светљаше црвени пламен сигналног Фењера.