Policijski glasnik

БРОЈ 12

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

■ 93

Одједном се Морлен заустави ; подиже руке и тешко их спусти на плећа Рошу, који се заљуља и наде. Сагнувши се ка својој жртви, Морлен притиште Роша устима ка земљи, да би га спречио у могућности да виче, он му стрпа још и мараму у уста а затим га и веза. Затим га превуче преко ограде на железничку пругу и мету му врат на шину, чија студ као оштар нож улазаше у тело његово. После тога преварени се муж подиже, полако извади сат, и, наспрам бледе светлости своје луле, погледавши на исти, рече: — Брзи воз пролази кроз 52 минута. Обнезнањен изненадним нападом и готово гушећи се, Рош ужаснут није ни покушавао да виче, а као да је изгубио сву одважност и енергију. Ледени додир ладне шине ипак га пробуди из његовог летаргичног заноса, но ни то му ие пробуди сазнање о његовоме положају. Тек изговорене речи Хекторове показаше му сав ужас његовог положаја. Страх од смрти даде му нову снагу. Енергичним покретом мишића он се одвоји од шине, и, скупивши се у клупче, скотрља са насипа. Но осветник га понова ухвати; поново га притиште уз шину и чврсто привеза за њу крајеве мараме, која је везивала уста несретникова. — Тако ће бити сигурније, рече више као за себе. Мрачно очајање овлада несретником, Он је пропао: нема спасења. Испод трепавица, које је он нарочито затворио, да не види дивљи поглед свог џелата, полако склизише сузе. Рош је плакао од немоћи, од страха пред смрћу. Његов га непријатељ светећи се упита: — Ти плачеш, Роше ? 0, то је сведок, који се радује његовим сузама и који је задовољан својом осветом! Он је хтео да заустави сузе, да им не да да теку, но он није имао толико снаге и, капља је за капљом ипак текла низ образе. Рош се није више мрдао, убеђен у безуспешност сваког покушаја. Но једна мисао поиова осветли његов разум и још више испуни осећајима ужаса од смрти. Њега је очекивала извесна смрт без борбе, без заштите, без освете, под ужасном тежином локомотиве, која ће му раздробити главу, направивши од ње крваву блатњаву масу. Но смрт га ипак није плашила. Горе је било од смрти то очекивање, тај облик најпреФињеније освете, која га је приморавала да броји минуте, секунде, магновања ове агоније и то пред очима противника, пред очима оног другог, јачег, који је се светио за се. Умрети, ах, да, умрети али сад одмах! Зашто не долази воз и што га не избавља из ужасног стања. Још педесет и два минута! Њему је изгледало, као да је пролежао већ читав сат на шинама. — Још четрдесет минута, Роше! Рош је застењао. Сињи терет му притискиваше груди. Он није хтео више да мисли и да изнурава себе мишљењу о својој немоћности, но дух се није покоравао узбуђеном телу, пролазио је кроз његово очајање и, непрестано износио пред његове очи ужасну слику размрскане лобање. Али још и други, физички бол завлада њиме. Хладноћа од смрзнуте земље пролази му у тело и доводи га у стање укочених. Крв, која му је мало час шуштала у ушима и ударала у слепе очи, одједном појури к срцу и успори му куцање. Сузе, које су му покривале образе, кидаше му кожу; очи притиснуте капцима као да су иглама боле. Одједном изненадна радост обујми несретника. Његово ухо притиснуто уза земљу познаде удаљен звук, који је све јачи и јачи бивао, и који је личио на равномерне кораке. То је стражар који обилази свој део пруге! Он је спасен. Кораци су се приближавали. Рош умало није добио несвест опијен радошћу. Он више није страдао, он се готово смејао своме страху, о, та он је знао да још неће умрети. Све ближе и ближе чули су се кораци, они су били тако близу, да их је и Морлен морао разговетно чути. А! Освета му се измакла из шака, а чим се ослободи, Рош ће му већ умети да плати за то. Његово је срце поново почело силно да куца од мржње и радости. Кораци се зауставише, за тим се чуше поново. Рошу се учини, као да их он сада не чује тако јасно. Но он се још непрестано надао. Он покуша да зове у помоћ, но глас му се изгуби под марамом, којом су му уста била запушена. Бат корака постајао је све слабији и слабији. Заједно с њиме ишчезе и нада. Он учини последњи очајнички покушај да се подигне, но узалуд. — Роше, још четврг сата! Он сав уздрхта од јарости. Но и нровала, у коју се он

тако изненада стропоштао са висине своје наде, била је сувише дубока. Тада се у њему појави друго злобно осећање, нова мржња, да мржња према Гизели тој ништавној лутки, тој, која, је била узрок замке у коју је он тако глупо запао. Изгубити живот због жене, његов живот, живот Роша де Сталиса, и због какве жене? Најобичније Буржаоскиње, коју он чак ни љубио није. Не, то је немогуће, то би било готово безумље. 0 тај жалостан створ! Како би је он радо видео сад овде, поред себе на шинама, како Стење од страха пред смрћу. И бити принуђен да мисли о томе, да ће после његове смрти тај муж, његов џелат, може бити, опростити својој жени, у место да је подвргне такој истој казни, да ће она у сваком случају остати жива. 0, кад бих могао живети, само кад бих могао живети. — Роше, још 10 минута! И тај човек чиј је глас звонио као посмртно звоно, био је његов пријатељ, пружао му је руку, лагао га само ради тога, да би сигурније могао да изврши свој издајнички план. Рош је дошао у беснило са мишљу о револверу, који је без користи осећао у своме џепу. Како је он био слеп и поверљив, те је допустио Морлену да му тако лако подвали. А Морлеи, како је он опет био вешт и лукав! та зар у његовим жилама не тече крв те се толико времена чинио равнодушан, место да је онога момента јурнуо на преступницу заклетве и изазвао на двобој њега, Роша ? А, двобој међу њима двојицом ! У њему тек он не би ваљда промашио! Он је видео себе на месту двобоја, како напада на противника, како га пробија куршумом. Пена му удари на уста... Беснило немоћи само му је увећавало муке. Желео је да што скорије настуни смрт избавитељка. Затвори очи и чекаше. Топал дах додирну се његовог лица. Хектор уверен у потпуну немоћ своје жртве, саже се к њему и одвеза крајеве мараме од шине. — Спасавај се, Роше! само је још три минута остало; спасавај се брже! рече Хектор гласно. Негде далеко, врло далеко чуло се сада тихо, иотмуло хујање, неприметна таласања разносила су се по шинама. Тај с почетка слаби топот, који је личио на зујање усамљене пчеле, јачао је, преобраћао се у звук какав производи цео рој пчела, напослетку достиже силу дивљег урнебеса и звиждања узбурканог мора. Затим се земљиште заљуља од потреса, који је производио воз, што се приближавао. Свирање локомотиве непрестано је парало уши, а тамо у даљини, на крају железничке пруге светлиле су две црвене тачке. Постајале су све веће и веће претварајући се постепено у две светлеће зенице грабљивог звера. Равномерна лупа, која подсећа на ударе маља, потресаше пругу. Брзи воз бесно се приближаваше. Грчевито обрнувши главу, Рош је посматрао како се ириближавају те, готово да га прогутају, зверске очи локомотивине. То је био његов свршетак. Но он је целим својим узбуђеним бићем протествовао против такога свршетка. 0, макар још читав час страха од смрти, само не смрт. Страдати, мучити се, али само живети! Ништа, ништа није задржавало звера, који је бесно к њему јурио. Његови вратни мишићи већ су се грчили од осећања растргнућа. Он је хтео да окрене главу, да бар не види тај ужас, но наливене крвљу, испупчене очи крвожедне машине омађијале су га и као магнет привлачаху га к себи. Кроз мараму се зачу ужасан звук, загушено урлање, ни као осмех, ни као уздах, већ дивљи, безумни... Воз му је већ над главом... Блистајући челик точкова усијавао је шине; као златне сузе испадао је запаљен угљен испод чудовишта; још један обрт точкова и све му је крај... Рошу се учинило, као да је локомотива склизила на својим точковима баш до његовог лица, али се није мрдала даље — тако је дугачак изгледао тај последњи секунд. Кроз хуку воза који је пројурио до ушију машинисте и ложача допре јаук од кога им крв у жилама застаде. У исто време они су видели две нејасне магХовите нрилике на крај, пута; затим је све ишчезло за њима у мраку. Морлен је дрешио Роша, кога је у последњем моменту, када је већ воз требао да прође из сажалења, а може бити и из преФињене освете скинуо би са шина. Чим се несретник