Policijski glasnik

94

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 12

осетио слободан, он наже бежати, ухвативши се обема рукама за врат и испуњавајуки мрачну тиху ноћ безумном дреком: — Јао моја глава, где је моја глава! П. М. Р.

ЗЛ.0ЧИН И КАЗНА РОМАН Ф, М. ДОСТОЈВВС^ОГА (90) Извади мараму да отре крв, која је као таиак млаз текла преко десне слепоочњаче; извесно, зрно једва што је здерало кожу на лубањи. Дуња спусти револвер и гледаше Свидригајлова не са страхом, него некако у чудноватој недоумици. Она као да већ и сама не схваћа, шта је то учинила, и шта се то догађа. •— Па, шта, промашено је! Пуцајте још, ја чекам, тихо проговори Свидригајлов, још једнако се осмејкујући, али иекако мрко. В ћу стићи да вас ухватим пре него што запнете! Дуњечка уздрхта, брзо запне ороз и опет подигне револвер. —- Оставите ме! Не дирајте ме! рече она очајно. — Кунем се, опет ћу да пуцам... Убићу... вас... — Е, па... на три корака не може бити а да не убијете. Ну, а не убијете ли... тада... Очи му севнуше, и он коракну још двапут. Дуњечка испали, али, револвер отказа. — Нисте добро удесили. Ништа! Имате још каписла тамо. Поправите, ја ћу нричекати. Био је стао на два корака испред ње, чека и посматра је с дивљом одлучношћу, страсно запаљеним, тешким погледом. Дуња схвати, да ће он пре умрети него је пустити. »И... и већ, разуме се, убиће га сад, на два корака!..." На једном она баци револвер, — Бацила! задивљено проговори Свидригајлов, и дубоко одахну. Нешто намах као да му лакну са срца, и, можда не само тек терет самргна страха; а једва и да га је осећао у том тренутку. То беше изба,вљење од другог осећања, жалоснијег и суморног осећања, које ни сам не би могао у свој снази одредити. Приђе Дуњи да је лагано обухвати руком око паса. Она се није бранила, него треперећи сва као лист, гледаше га молећиво. Он као хтеде нешто да каже, али само му се усне мицаху, изговорити није могао. — Пусти ме! рече Дуња молећи. Свидригајлов се стресе; ово ти већ не беше изговорено онако, као малопре. — Дакле не волиш ме ? тихо запита. Дуња махну главом одричући. — И... не можеш?... Никад? прошапће он с очајањем. — Никад! прошапће Дуња. Прође тренутак ужасне, мукле борбе у души Свидригајловљевој. Гледаше је неисказаним погледом. Намах уклони руку, окрене се, брзо се одмаче до прозора и стане ту. Прође још тренутак. — Ево кључа! (Извуче га из левога џепа и спусти на сто иза себе, не гледајући Дуњу и не окрећући се њој). — Узмите; идите што пре! Он једнако гледаше кроз прозор. Дуња приђе столу да узме кључ. — Брже! Брже! понављаше Свидригајлов, а још се не миче и не окреће. Алиу томе »брже« очевидно зазвони нека страшна струница. Дуња разумеде, узме кључ, похита вратима, брзо их отшћуча и излети из собе. За тренутак, као без памети не знајући за се, одлете каналу и пожури правцем — ну мосту. Свидригајлов постоји још два, три минута крај прозора; напослетку лагано се окрене, обазре се наоколо и тихо пређе руком преко чела. Необичан осмех развуче му лице, жалостиван, тужан, невесео,. слаб осмех, осмех Очајања. Крв, која се већ засушивала, упрља му длан ; затим окваси мараму и опере слепоочницу. Револвер, како га је Дуња бацила и он одлетео вратима, намах му падне у очи. Подигне га и разгледа. Мали, џепни револвер, од три метка, старога кова. Остала су још два набоја и једна капсла. Једанпут се могло још пуцати. Он се промисли, метне револвер у џеп, узме капу, и изиђе.

VI. Целе те вечери до десет часова проведе по пивницама и ћумезима, прелезећи из једног у други. Нађе се негде и Каћа, која опет певаше другу лакејску песму о томе, како је неки »нитков и тиран«. „Кату стао љубити. (< Свидригајлов чашћаше пићем и Каћу и верглаша, и певаче, и послугу, и двојицу некаквих писарчића. С тим писарчићима се некако здружи нарочито стога, што су обојица имали нос крив: један је имао нос крив надесно, а други налево. То је Свидригајлова зачудило. Они га одвукоше, напослетку, у некакву башту за увесељавање, где је он платио за њих и за улазак. У тој башти беше једна танушка, трогодишња јела и три жбунића. Осим тога, иодигнута је и нека »чекбница«, у самој ствари крчма, али се ту могло добити и чаја, а поврх свега било је ту и неколико зелених столића и столица. Хор рђавих певача и некакав пијан Немац из Минхена, као пајац, с црвеним носом, али због нечега необично сетан, увесељаваху публику. Писарчићи се посваде с неким другим писарчићима, и заподенуше и битку. Свидригајлов буде изабран за судију. Судио им већ четврт часа, али они су тако викали, да не беше ни мало могућности бар штогод разабрати. Од свега беше највероватније то, да један од њих беше нешто украо и већ успео био да још то украдено и прода некоме Јеврејину који се ту намерио, али продавши, није хтео с друговпма да дели. Изиђе, напослетку, да је продати предмет била кашичица за чај, својина л чек6нице. с< У „чекбници« је нађоше, и ствар узе размере већих незгода. Свидригајлов плати за кашичицу, устане и оде из баште. Беше око десет часова. Он за све то време није попио ни капи вина, и тек само је затражио чаја у »чекбници,« па и то тек реда ради. Међутим вече беше загушљиво и мрачно. Око десет часова са свих страна нагрнуше страшни облаци; удари гром и киша лину као из кабла. Вода ' падаше не у капљама, него је шибала на земљу у читавим млазевима. Муње севаху сваки час, и могло се бројати до пет за време сваког светлаца. Сав мокар до коже дође Свидригајлов кући, затвори се, отвори свој бирб, извади све своје новце и поцепа две-три хартије. Затим, пошто спусти новце у џеп, хтеде ироменити одело, али погледавши на прозор и ослушнувши олују и кишу, махне руком, узме капу, па изиђе, а стан и не затвори. Оде право Соњи. Она беше код куће. Била је сама, поред ње четири мала детета Капернаумовљева. Давала им чаја. Ћутећи и поштовно дочека Свидригајлова, с чуђењем посматрајући му покиснуто одело, али не рече ни речи. А деца одмах побегоше у неописану страху. Свидригајлов седне за сто, а Соњу замоли да седне поред њега. Она се плашљиво спреми да слуша. — Ја ћу, СоФија Семјоновна, можда отпутовати у Америку, рече Свидрига;јлов, — и пошто се ја и ви, вероватно, видимо сад последњи пут, то сам дошао да учиним неке распореде. Дакле, ви сте видели данас ону даму? Ја знам, да вам је она говорила, не треба понављати (Соња учини као покрет и поцрвене). Тај свет има известан склад. Што се тиче ваших сестрица и брата, они су доиста збринути, и новац, који је за њих одређен, дао сам на свако од њих на признаницу, камо треба, у поуздане руке. Уосталом, те признанице ви ћете узети, тако, за сваки случај. Ево, узмите! Е, сад је то свршено. Ево три хартије са пет постотака, свега на три хиљаде. То ви узмите себи, лично за себе, и нека то тако међу нама и остане, да нико не зна, ма шта ви чули. Требаће вам то, Софија Семјоновна, јер живети тако као што се до сад живело, рђаво је, а сад више немате за то никакве ни невоље. — Ви сте ме тако обдарили, учинисте ми добро, и овим сиротама, и покојници, ужурба Соња, — да ако сам до сада мало захвалила, то... не примите... — Е, доста, доста. — И за те новце, Аркадије Ивановићу, ја сам вама врло захвална, али пак сад ми нису тако потребии. Ја ћу себе сама увек хранити, не сматрајте то за незахвалност; кад сте ви такав добротвор, то ови новца... — Вама, вама, СоФија Семјоновна, и молим вас без много разговора, јер немам разговора. А вама ће прнстати. Родјон Романовић има два пута: или зрно у чело, или у Владимирку. (Соња га необично погледа и уздрхта). Будите спокојни, ја све знам, баш од њега самог, нити ја говорим у ветар; нећу ни-