Policijski glasnik

СТРАИА 36

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 5

каква нова светиња. Септомбра године 1896 откривене су у Чернигову реликвије светог Теодосија; одмах за тим опазила се у том крају јака навала пропалица сваке врсте. И ако смо о религиозним погледама народа опширно говорили, морамо додати да су обичај давања милос.тиње и цео однос према просјацима тесно везани и са необразовањем и иразноверицом масе народа, кад упитате каквог ситничара зашто он суботом сваком пијаном просјаку даје милостињу, то ћете често добити одговор „можда Ке се мој грош вратити као рубља.« Из тих речи не да се извести милосрђе народа него себичност и грамзивост. Много је наивнија ова празноверица. Топло купатило игра у руској народној медицинп велику улогу. Многи су уверени да такво купање боље делује него једна доза хинина. Међу класама народа у Петрограду, нарочито код иростих трговачких жена, Раширено је мишљење да телу веома прија кад га трља човек који нигде ништа нема такав убоги ђаво може човеку болест и сваки бол руком однети. А пошто просјаци ио себи важе као сиромаси то у јевтиним кунатилима у Петрограду, налазе се многобројне жене које на тај начин заслужују свој хлеб. Једне поздрављају посетиоце, који излазе из купатила, жељом »пријатно Вам купање" а друге псују масера са његовим занатом. Кад срачунамо све то околности бпће нам појмљиво како је цело просјаштво тесно срасло са животом народа. С тога је и борба с тим злом врло компликована. Не само што просјак отежава администрацији сваку поправку положају него и велики део друштва сматра постојећа стања за нормална.

0 ПОПРАВЦИ ОСУЂЕНИКА о Француског иревео Д. Ђ. Алишпић. Друштва, као и појединци,. имају права на одбраиу. Да би она могла постојати, неопходно је потребно, онемогућити сваки рад оних индивиду-а, које својим урођеним наклоностима и нороцима, ремете општи поредак и грозе опстанку појединаца. То је управо битии услов за оистанак друштва. Љиме се довољно правда постојање казнених закона, судова казнених завода. Али, са решењем питања о друштвеиој сигурности, појављује се још и једно друго питање — питање кажњавања. Они, за којима се затварају тамиичка врата људи су, и с њима се, као с таквима, мора иоступати. Ово не значи само да према њима не треба бити суров; не, под тим изразом морају се разумети још многе и многе ствари. Све дотле, док код једног људског бића тиња ма и најмања искра свести, не сме се губити нада на његову поправку, на његов повратак у друштво, из кога је, може бити само услед какве велике заблуде, био привремено искључен. На вратима казнених завода не сме никад бити уписана ова Фамозна Фраза: » Ви који улазите овде, наиустите сваку наду." Овај благотворни и хумани принцип, који осуђенике не сматра друкчије до као људска бића, способна за све, па и за поправку, примењен је данас, истина, у казненом судству, али то није увек тако било. У ранија времена, злочин и злочинац изазиваху код друштва само осећаје грозе и ужаса. Старо друштво не сматраше друкчије злочинца до као једно срампо развратно и непоправимо створење, кога чак и » ироклетником" називаше, а некадашњи казнени заводи, по својој тескоби, опасности по здравље, оскудици ваздуха и светлости, беху прави пакао за осуђенике. Један министар Шарла У1-ог констатовао је, да је у ћелијама малога Шатела било немогуће провести један дан, а да човек не изгуби свест. У онима Св. Германа, пробушеним иа 30 метара испод земље, осуђеници се не могаху усправити. Оии чамаху у води која истицаше из зивода, а на једној постељи од труле сламе. Сва племенита протествовања беху узалудна. Чак и иосле револуције, могло се још казати: да је сваки онај, који је само једном био нрекорачио тамнички праг, умро за друштво. Једном гурнут у средину иокварености, злостављен са свију страна и сатрвен свакојаким болестима, —- осуђеник је, на крају своје осуде, аостајао несиособан за све друго, изузев освете и нових злочина. Он је, дакле, био осуђен на вечите злочине. Последњи остаци ирошлости — мртви дом у Сибиру. Какви беху стари казнени заводи најбоље се може закључити по доскорашњим казненим заводима у Сибиру — тим по-

следњим остацима прошлости, који уједно служе и као најбољи доказ о изопаченом схватању задатка казне. Ево шта о њима веле сами руски писци. Тако чувени Достојевски, који је због једие завере провео 4 год. у једној од Сибирских тамница, у својим записницима из » Мртвог дома," износећи живот »несреКника с< , којим је именом народ руски називао сибирске осуђенике, поред осталог, вели и ово : „ ЗампсЛитв једну дугачку, ниску и загушљиву собу, једва осветљену лојаном свеИ.ом и исиуњену најодвратнијим задахом, у којој се затвара више од 30 људи. Док сви они засие иотребно је чекати најмање 4 сахата. А дотлс — ларма, вика, кикотање, исовка, звека ланаца, заиара и чађ од ламие, обријане главе, жигосана лица, дроњаво одело, — све гито је ружно и одвратно." Неколико редака Толстојевих згодпо допуњују ову слику : » Г1о целом иоду виде се исиружена људска лица, мало необично и у иола иокривено великим огртачима. У једном куту неколико осуђеника коцкају се ирема светлости лојанице, а један стари осуђеник, иотиуно наг, седи исиод једне мале ламие и треби своје одело од вашију. Три осуђеника, све један иоред другога, леже исиод суда за нечистоћу. Један од њих однет је, а други — дечко од својих 10 година, сиаваше дечијим снбм — са обема рукама иод образом. Кужна нечистоћа из суда каиаше на њега.... Од свих ових осуђеника, једва ако '/ 3 ради озбиљно преко дана; остали тумарају без циља по касарнама псујући се и сплеткарећи један против другог. Они који имају нешто мало новаца, опијају се ракијом. Кнута — та страховита казпа, посведневпо је у употреби. Са блесастим и дрхтавим уснама, осуђеник пролази између два реда војника, наоружапих зеленим бичевима кроз Ђ зелену улицу" ју а проговори тамничким језиком. На дати знак, бичеви отпочињу Фијукати и, као какав оштар бријач, парати тело осуђеног. Пет стотина овакових удараца, довољии су да убију човека; преко овог броја, пак смрт је извесна и за најснажнијег осуђеника. Ако осуђеник неби могао издржати, у један пут, досуђени му број кнута: две или три стотине нпр. извршење се одлаже а он иде у болницу да се лечи од добивених рана. Догађа се често, да осуђеник, по изласку из болнице, није у стању издржати остатак казне, већ и по други нут иде у болницу и умире на постељи, коју пре неколико тренутака беше оставио." Не треба, у осталом, заборавити, да је ово слика сибирских тамница из ранијих година, као и да су оне, у последње време, добиле миого хуманији карактер. Модерни казнени заводи Две су главне ствари, које се не смеју изгубити из вида, приликом подизања модерних казнених завода. Прво се састоје у томе: да се осуђенику што више ублаже, а ио могу&ству и са свим уштеде, страхоте које ироизводи његова морална и материјална ироааст, а другој је задатак : да га сачува од оиасног утицаја скроз иокварене средине, која би стално онемогуКа,вала н>егову аоаравку. На овој основи, уређени су данас казнени заводи уФранцуској, Белгији, Енглеској и Америци. Главни циљ аостигнут је за вођењем Келиског система. Чим један нови осуђеник ступи у писарницу казнене управе, даје му се, од одела, једна мантија у виду оклопа, која се, као иека јакумица, посувраћа изнад главе, те на тај начин скрива од сваког лице његово. Овим се постизава то, што је осуђеник, за све време издржаваља казне, остао без сведока о своме моралном паду. За време његових шетња ио дворишту апсанском, немо и облигатно ћутање исто га тако усамљује од света, као и зидови његове ћелије. Он живи потпуно непознат за своје другове, који су му такође непознати. Па овај начип, он избегава све пггетне утицаје заједничког затварања као и она, по све опасна пријатељства, из којих се образују права злочиначка удружења за будућност. У својој ћелији, а са тишином и миром, осуђеник налази најбољи лек својим моралним потресима, а читање кој.е му препоручују, и поуке које од свештеника ирима, гоне га, да све више и више мисли о себи самом. У Белгији, сами управници казнених завода обилазе осуђенике и расгштују их, са извесном добродушношћу, о њиховом н«воту, прошлости и будућим намерама, упућујући их, том приликом, саветима и благим речима на добро. Да би се из једне душе измамила ма и најмања варница довол .110 је, често пута, само једна реч — само један поглед.