Policijski glasnik

БРОЈ 5

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

СТРАНА 37

Ово морално лечеше олакшало је, у исто доба, и лечењем физичким — чиототом. Људи, површии духом, збивају шегу са тобожњом раскоши модерпих казнених завода. То су противници угодних ћелија Фрснеских и лувеиских, које су високе 3, широке 2. 50 а дугачке 4 м. и у којима се, помоћу вентилације, обнавља ваздух три пута дневно, и најзад, чији широки прозори пропуштају довољно светлости. Иоред свег.ч овога, сваки притвореник добија дневпо по 12 литара воде. Ђ Пп тај начин, примећују мпоги, злочинци боље живе но велики део честити људи." На ову неумесну шалу најбоље Кемо одговорити речима једног белгиског администратора, који вели : » Узмите једну најгору скитницу, иотиуно оирезну у разврату и алкохолу, иа је аатворите у један воден и ваздухом довољно исиуњен локал,

иодвргните је, ио том, чистоти и хигијени, - иа ћете се уверити колико ће јој се то доиасти. Само на тај начин, т. јест иомопу чистоте физичке, ви Иете је моКи ирииравити за чистоту моралну.' 1 Што вигле, у затворима Св. Жила и Лувенском, осуђенику се допушта, да своју ћелију украси омањим сличицама, или каквим другим нредметима. Ако зна цртати, даје му се потребан материјал за рад па му се, шта више, допушта да у својој ћелији држи цвеће и тицу. Ова жеља осуђеникова, да украси своју ћелију, што ће рећи: да је што више приближи стану слободног човека, знак је нробуђених осећаја његових као човечности. (Наставиће се)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 5 — С ким имам иосла! Та ја сам те већ и тукао, па се не хвалим, а ти још питаш, с ким имам посла! — Ти ? Ти мене тукао ?,.. Море, тај се још није родио, који би меие тукао ! А ко је тукао, тај лежи под земљом. — Чумо бендерска! — Куга те сибирска снашла! — 0, да те сабља турска посече! Почеше да се грде. — Полако, полако! Загаламили! Повичу око њих. — Тамо нису умели да живе навадили се овде људи на добар хлеб, па побеснили!... Одмах су их развадили. Грдити се могу докле хоће. То је бар и забава за све. Али увек не допуштају да се човек побије; тек у изузетном случају нобију се. Кад се побију — јавља се мајору; почну да ислеђују, дође сам мајор — једном речи, ником добро не буде, те зато нису ни допугптали да се ко побије. Па и оии сами, псују се више од забаве, да се вежбају реторички. Често сами "себе варају, почну с грозном ватром, жестином — помислио би човек, сад ће крв да легне, а оно ништа: дођу до неке тачке па се одмах разиђу. Ово све мене је испрва врло задивило. Овде сам намерно изнео иример најозбиљнијег разговорау заводу. Испрва никако нисам могао да замислим, како може човек да се грди из задовољства, да налази у томе забаве, мило вежбање, пријатност. Уосталом, не треба заборавити ни сујету. Ко је умео дијалектички да грди, тога су уважавали. РБему само што нису аплаудирали као глумцу. Још јуче у вече приметио сам да ме нешто здраво мере. Већ сам неколико натмурених погледа сусрео. А напротив, други су осуђеници обилазили око мене, држећи, да сам донео собом и пара. Одмах се почеше улагивати: почели су ме учити, како да носим оков; набавили су ми, наравно за иаре,- сандуче на кључ, да помећем у њега државне ствари што сам их већ био добио и нешто од мог рубља што сам га донео у завод. Сутра дан, већ су ми га украли и пропили. Један од њих, доциије, ностао ми је најискренији човек, ма да није престајао да ме краде кад-год је могао. Он је то чинио сасвим онако као ништа, готово и несвесно, као

по пекаквој дужпости; љутити се па њега, иисам могао. Између осталог, научили су ме, да треба да имам свој' чај, да не би згорег бнло, да имам и свој чајник, а дотле, донели су ми на зајам туђ и нрепоручили су ми ашчију, за тридесет копејака —- веле — он ће ми учинити све што усхтем, дали хоћу да се сам храним... Разуме се, узели су ми новаца и сваки је од њих, још истог дана, долазио још три пут да иште пара. На бивше племиће у опште гледе у заводу као на Турке. Не обзирући се, да су и ови лигпени свих својих права и потпуно изједначенп с осталим осуђеницима — осуђеници их никад не сматрају за своје другове. То су чинили чак не из свесног предубуђења, него онако, потпуно искрено, несвесно. Они су нас сматрали за племиће, не обзирући се, што су н сами волели да нас пецкају због иаше недаће. — Е, нема више меда! Аја! Презвецка злато, сад гвожђе! Они су нуни радости гледали на наше муке, које смо ми тежили да не иоказујемо. Нарочито трпили смо испрва на раду, што нисмо били тако снажни, као они, и што им баш иисмо умели нигде помоћи. Ништа није теже него доћи код иарода до поверења (особито код таквих људи) и заслужити његову љубав. У заводу било је неколико племића. Прво пет Пољака. 0 њима ћу рећи коју засебно тамо даље. Осуђеници грозно нису волели Пољаке, чак мање, но осуђенике од руских тмемића. Пољаци су (ја говорим само о политичким преступницима) били с њима некако фини , увредљиво-учтиви, до крајности недружевни с њима, а никако нису могли да скрију нред осуђеницима одвратност што су је гајили према нама; ови су то лепо разумели и враћали мило за драго. Требало ми је готово две године да проживим у заводу, док сам стекао расположење код неких осуђеника. Али, већина њих, најпосле, заволела ме је и признавала за »доброг® човека. Од руских племића било је осим мене још четворица. Једап — ниско и подло створење, грозно покварен, шпиун и проказивач по занату. Слушао сам о њему још пре но што сам дошао у завод, те још првих дана прекинуо сам с њиме сасвим. Други — онај, што је убио оца, што сам о њему већ говорио у овим белешкама. Трећи је био Аћим Аћимић; ретко сам где видео таквог особењака као тог Аћима. Оштро се он отиснуо у мојој памети. Био

је дугачак, мршав, слабог ума, грозна незналица, необлчан резонер и акуратан као Немац. Осуђеници су му се подсмевали; али неки су га се бојали, што му је било у карактеру да се задева, да изазива, да џангриза. Он је, готово, чим је ушао међ њих, постао као и они — свађао се с њима, тукао се чак. Био је Феноменално поштен човек. Опази ли какву неправду — одмах се умеша, ма да се њега и не тиче. Наиван до крајности: он је, на пример — свађајући се с осуђеницима, — корио их, каткад, што су лопови и озбиљно их је наговарао, да не краду. Био је на Кафказу потпоручник. ЗаДржао сам се одмах с њим први дан и он ми је испричао све. Почео је, на КаФказу, као јункер, пегпак, дуго вукао цокуле, најпосле произведу га за ОФицира и отправе га у некакву тврђаву за старијег управитеља. Некакав суседни »мирни кнежић® из околине упали његову тврдињу и учипи на њу ноћни напад, али без успеха. Аћим лепо подиђе и правио се чак невешт, као да не зна ко је кривац. Кривили су хајдуке, Аћим месец дана после тога зове кнеза сасвим као да иишта није ни било, у госте. Овај дође ништа не слутећи. Аћим построји своју чету, јавно пребаци и укори кнеза; рекао му је, да је срамота упалити тврдињу. Ту му је лепо очитао буквицу , како треба такав човек као он, да се ионаша други пут и, као закључак, стреља га, што је одмах јавио и власти са свима појединостима. За све ово судили су му и осуде га на смрт, али, ублаже казну, те га, пошљу у Сибир, на робију друге категорије, у тврдиње, на дванаест годииа. Он је сам лепо увидео, да није урадио но закону, говорио је он мени, да је знао ово и пре но што је стрељао кнеза; знао је да мирне кнезове треба судити по закону; али, и поред тога што је знао све ово, он опет некако није могао да појми да је учинио одиста злочин: —• Али, молим вас — он је мени упалио тврдињу! Шта хоћете? Ваљда нећете, да га пољубим у руку за то? — Говорио је он мени на моје примедбе. И поред свег оног подсмевања због сулудости Аћима Аћимића, сви су га осуђеници онет поштовали због његове акуратности и вештине. Није било заната што га не би знао Аћим. Био је столар, обућар, Фарбар, позлатар, бравар, и све је научио тек у заводу. Све је сам научио — види један нут на зна. Правио је и разне сандучиће, котарице, Фењериће, дечје играчке и продавао је у вароши. Зато је имао увек иоваца и одмах је куповао рубља, јастуке, удесио