Policijski glasnik

ОТРАИА 88

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 5

душек што се растављао. Био је у истом казамату самном; много ми је био при руци првих дапа на робији. Кад излазе осуђеници из завода на рад, ређају се пред стражом у две врсте; спреда и назад од осуђеника, стоје чувари с пуним иушкама. Јаве се, енжењерски ОФицир, кондуктер и неколико енжењерских нижих чинова, надгледача над радом. Кондуктер одбраја осуђенике и шиље групама где треба што урадити. Заједно с осталима одох у енжењерску радионицу. Била је ниска, камена зграда насред велике авлије, сва претрпапа разним материјалима. Овде је била ковачница, браварница, сголарница, Фарбараитд. Аћим Аћимић долазио је овде и радио у Фарбари, кувао зејтин, састављао боје и омазивао столове и орахов намештај. Док сам чекао да ме изнова окују, разговарао сам се с Аћимом о првим мојим утисцима у заводу. — То јесте — племиће они не воле, рече он. — Нарочито политичке: просто да их из.еду; не ваља. Прво и прво, ви сте и друкчи, нисте ни налик на њих, а друго и друго, они су сви пре били или робови или војници. Па сад, сами помислите, да ли нас могу волети. Овде је, знате, тешко живети. А у руским осуђеничким четама — још теже. Ето —• код нас има иеких оданде: хвале се, хвале се нашим заводом, просто као да су дошли из пакла у рај. Иије то, да је због рада несрећа. Кажу тамо у првој категорији, знате, управа није са свим војна, друкче поступају, него код нас. Тамо, кажу, осуђеник мозке да живи као у својој кућици. Нисам тамо био, али тако кажу, знате. Не брију, одело нема, ако је и овако добро, као што је код нас; лепше је и за око. А то се њима онет не допада! Него и јесте то Вавилонска Кула просто! Један кантониста, други Черкез, трећи раскољник, четврти православан мужик, жену, децу оставио код куће, пети Јеврејин, шести Циганин, седми не зна нико шта је, и сви они треба да живе заједно, заједно поштопо-то, да се слажу, да једуизједног чанка, да спавају на једним даскама. А какво ти је и оно мало слободице! Залогај лепши не можеш појести ако се не сакријеш — сваку пару кри по обући, па онда — робија, па робија!.... Иросто човек мора да полуди. Али, ово сам ја већ зиао. Хтео сам нарочито да упитам Аћима о нашем мајору. Аћим ми није ништа затајио; сећам се, да ми утисак није био сасвим пријатан. Али још две године било ми је суђено да проведем под његовом управом. Све што ми је причао Аћим о њему, видех да је потпуно истина, с том свега разликом, што је упечатак од стварности увек јачи од утиска од простог причања. Грозан је био то човек, а баш зато, што је такав човек био старешина, готово неограничен, над две стотине људи. Сам по себи није био човек како ваља — злоћа, и ништа више. На осуђенике је гледао као на своје природне непријатеље, а то је била прва и главна погрешка његова. Имао је и неке способности, али све, чак и оно што је ваљало, било је код њега некако изопачено. Напрасит, злоћа, долазио би чак и ноћу у завод, на ако опази, да осуђеник

спава на левој страни или полеђушке, сутра га одмах казни: „Спавај, бре, на десној страни, како сам заповедио". Сав га је завод мрзео, а бојали су га се као чуме. Лице му је било модро, пакосно. Сви су знали да је он био потпуно у рукама свог посилнога Феђке. Пајволео је своју пудлу , Трезорку, а умало шго не сиђе с ума од жалости, кад му се разболела Трезорка. Говорили су, да је нарицао над њом као над рођеном ћерком: отерао је једиог ветерипара, и по свом обичају, у мато се иије почупао с њим; кад је чуо од Феђке, да у заводу има један осуђеиик, самоук ветерипар, што је лепо умео да лечи, одмах га позове. — Избави је! Даћу ти шта заиштеш — излечи ми само Трезорку ! Стаде он да виче кад је дошао осуђепик. Вио је то мужик, Сибирац —• лукав, паметан, у ствари врло добар ветеринар, али прави мужик. — Гледам ја на Трезорку —• причао је он после тога осуђеницима, у осталом много доцније после његове носете код мајора, кад се већ све заборавило —- гледам: лежи исетииа на дивану, на белом јастуку; видим већ ја да је запаљење, треба само крв да се.пусти, па би га излечио... Еј, еј! велим, а у себи мислим: а ако га не излечим, ако цркне, а? Е, рекох, доцкан сте ме позвали, господине; да сте непгго јуче, прекјуче, или тако — ја бих га излечио, али сад не могу, аја, пе могу... И тако лштса Трезорка. ПЈзичали су ми на-ситно, како су хтели да убију нашег мајора. Био у заводу неки осуђеник. Живео је код нас већ леколико година, а одликовао се својим мирним ионашањем! Запазили су исто тако, да он готово ни с ким никад не говори. Зато су и држали да је мало шашав. Био је писмен, а целу последњу годину непрестано је читао Библију; читао је дан-ноћ. Кад сви заспе, он се дигне у пола ноћи, запали воштану црквену свећу, дође код Фуруне, отвори књигу, па чита до јутра. Једног дана оде он нареднику, па му каже, да неће да иде на рад. Јаве мајору, овај се сав усплахири, па сам долете одмах. Осуђеник баци на њега цигљу, што је још раније снремио, али промаши. Ухвате га, судише га, иа га казне. Све је брзо било. Три дана после, умре он у болници. Умирући, рекао је, да није ником зла мислио, хтео је само да страда. У осталом није припадао ни једној раскољничкој секти. У заводу спомињали су га с уважењем. Најпосле ме оковаше. Међутим дођоше у радионицу једна за другом неколико девојака што продају беле хлепчиће. Неке су биле још сасвим мале. До зрелости, оне су обичпо ишле с тим хлепчићима; мајке су пекле, а оие продавале. Кад узрасту, ишле би и даље, али сада без лепчића; тако је готово увек било. Било је и жена. Лепчић је коштао две копјеке, а осуђеници су их много куповали. Видео сам неког осуђепика, столара, већ просед, али румеи и како с осмехом, задиркује нродавачице. Таман кад ће оне доћи, привезао он око врата памучну црвену мараму. Нека дебела жена, •сва богињава, метну на његов сто котарицу. Почеше да разговарају.

—• А камо вас јуче? Поче осуђеник задоволшо се смешкајући. —■ Е? Била сам ја, него где сте ви били? Одговори жена брзо. — Е да су нас звали, ми би се видели.... Него, ко ми све није био прекјуче ! — Ко ? — Марјашка била. била Хаврошка, иа Чекунда, па биле и Четири-Коијеке.... — Штајето? упитао сам Аћима — зар?.... — Па, има и тога ! Одговорио ми је он, скромно спустив очи: био је врло солидан човек. И било је и тога, али врло ретко и с на.јвећим тешкоћама. У опште било је више таквих што су више волели, иа пример, да попију коју, но да даду за овако што-год, и поред целе оне природне тешкоће притиснутог живота. Тешко је било доћи до женске. Требало је изабрати време, место, погодити се, одредити састанак, тражити самоћу, што је било нарочито тешко, чувати се од чувара, што је било још теже, и уопште трошити —- релативно — много, много, новаца. Али, имао сам опет прилике — доцпије — каткад да будем сведок и љубавних сцена. Сећам се, једном, у лето, били смо нас троје у некаквој шупи, на обали иртишкој, ложили смо некаку Фуруну цигљарску; чувари су били иеки добри људи. Иајпосле, искрсну две » суфлерке, к како их зову осуђеници. — Где сге остали ваздан ? Код Звјеркових, а ? Пресрете их осуђеник, код кога су и дошле, што их је већ одавно чекао. — Ја остала? Кад ти код њих, онда и ја! Одговори весело девојка. Та је девојка била ваљда најпрљавија на свету. То је Чекунда. С њоме је дошла и Четири Капјеке. Она је била већ изван сваког описивања. — Где сте ви — давно вас нисам видео — продужи љубавник, окренув се к Четири Копејке. — ГИта је то с вама — баш сте омршавили. — Пхи — можда. Ире сам била дебела куд-икамо!... Сад сам као прут. — С војницима још једнако? — Аја — то су нас облагали зли језици; али — зашто? Макар ишла и без једног ребра, само војника воли! — Оставте ви њих — боље нас волите; ми имамо новаца... Да имате целу слику, замислите још овог љубавника онако обријана, с гвожђем, оиако двобојног и поред чувара. Растадох се с Аћимом, па кад сам чуо да се могу вратити у завод, узмем чувара и упутим се кући. Већ су се враћали. Пре свију враћали су се они што су имали задатак. .Гедино средство, да учиниш да осуђеник ради како ваља, јесге да му задаш задатак. Каткад задају грдан задатак, али опет, сврше га два-пут брже, но што би свршили, да раде све док не удари добош за јело. Чим осуђеник изради што му је дато, одмах иде комотно кући — нико га не задржава. Не једу сви заједно, него како се стигне, ко раније дође; а и кујна би била мала за све. Пробао сам чорбу, али ненавикнут, нисам је могао јести, те попарих чај. Сели смо на крај стола. Са мном је био један друг — племић, као и ја. (Наотавиће ое)